BRANKO ČENEJAC DOBIO SPOMEN PLOČU U SREMSKIM KARLOVCIMA Velikom muzičkom horovođi, pojcu i kompozitoru mali znak pažnje

Taj čin jedan je u nizu pokušaja poslednje dve decenije da se sačuva sećanje na tog vrsnog pojca, dirigenta, profesora i kompozitora. Na stogodišnjicu rođenja, 2003. održan je skup njemu posvećen i tadašnja sećanja na njega pretočena su u knjigu,  a 2009. svetlost dana ugledao je i „Osmoglasnik” po karlovačkom napevu, njegovo najznačajnije melografsko delo. 

Na mestu gde je pojao o Branku je govorila njegova kćerka, dvedesetčetvorogodišnja Mirjana Mihalek, otpevavši na kraju „Hristos Voskrese” onako kao ju je otac naučio.

Po njenim rečima, Branko Čenejac, žarko je želeo da dođe u Sremske Karlovce i u njima je najduže i živeo – četvrt veka, a za 35 godina učiteljskog staža ne zna se koliko mesta je promenio. 

Čenejac je rodom iz Šajkaša. Na svet je došao  14. novembra 1903. godine. Izrazitu muzičku nadarenost pokazao je već u osnovnoj školi u Šajkašu, u kojoj se nastava odvijala na mađarskom jeziku, a srpska deca su na časovima veronauke učila da pišu i čitaju na srpskom i  da pevaju crkvene pesme. Njegov sluh, muzikalnost i lep glas nisu ostali nezapaženi, pa ga je penzionisani učitelj Živojin Paunović učio i upućivao u „tajne“ crkvenog pojanja. Pojanju ga je nastavio podučavati  u Muškoj učiteljskoj školi u Somboru profesor i katiheta Nenad Barački. Čenejac je čak postao saradnik Baračkom u pripremanju i izdavanju „Notnog zapisa“ srpskog pravoslavnog crkvenog pojanja po karlovačkom napevu. Diplomirao je u Državnoj učiteljskoj školi u Vršcu. Težio je stalno stručnim muzičkim usavršavanjem, pa je tako uspešno završio nekolio muzičkih tečajeva. 

U svim mestima u kojima je službovao, osnivao je ili vodio već formirana pevačka društva i tamburaške orkestre i bio pojac u crkvi.

Izvor u Karađorđevoj ulici, ispred jedne od zgrada u blizini nekadašnjeg vrtića, poznat kao Čenejčev izvor, uprkos dugogodišnjim nastojanjima unuka Branka Čenejca, muzikologa Dušana Mihaleka iz Izraela, nije i zvanično poneo to ime. Branko Čenejac je poslednje decenije života proveo u Sremskim Karlovcima i stanovao upravo u zgradi ispred koje se nalazi taj izvor. Pretpostavlja se da je to ime  poteklo od učenika Bogoslovije, koji su često odlazili na ručak kod svog profesora Branka i njegove supruge Zagorke, pa je ušlo u rečnik: „Idi kod Čenejca po vodu“ i „Donesi vode od Čenejca“. Mihalek se obraćao Komisiji za obeležavanje praznika, dodelu priznanja i proglašavanje počasnih građana Sremskih Karlovaca s predlogom da se zvanično obeleži izvor kao Izvor Branka Čenejca, koji je ušao u priče i anegdote i postao nerazdvojni lik karlovačkog ambijenta. Međutim, za sada bez željenog rezultata.

- Poznato je da je moj otac, u svim sredinama gde je radio, bio zapažen kao pravi narodni prosvetitelj - reči su njegove kćerke Mirjane Mihalek. - Ovo se naročito odnosi na sela. Svuda je osnivao dečje, omladinske i mešovite horove, vodio tamburaške orkestre i pojao u crkvi. Radio je i sa diletantskim pozorištima i pripremao muziku za pozorišne komade. Još i danas se čuju priče i dogodovštine o Branku Čenejcu u Šajkašu, Mošorinu, Novom Sadu, Vrbasu, Kuli, Sremskim Karlovcima i drugim mestima.

Pravdoljubiva i buntovna priroda Čenejca bila je uzrok čestim promenama mesta službovanja. Uvek je imao problema sa nepravdom koju bi vlast počinila u bilo kom režimu. U Kraljevini je kažnjavan po Zakonu o zaštiti države. Za vreme okupacije bio je u zatvoru pet meseci, da bi odmah po puštanju na slobodu uhvatio vezu sa partizanima i, sa porodicom, otišao na oslobođenu teritoriju u Surduk u Sremu. No i novoj vlasti nije mogao da otrpi nepravde, te ga je i ona kažnjavala.

- Za vreme okupacije, od 1941. do 1943. bili smo u izbeglištvu u Požarevcu - seća je Mirjana Mihalek. -  Tamo se tada okupio veliki broj učitelja, i tata je odmah oformio Učiteljski pevački hor. Radio je i kao učitelj. Uspesi sa horovima su doprineli da dobije premeštaj u bogato i napredno selo Botoš u Banatu. To mu je omogućilo mnogo bolje uslove za život posle nemaštine u Požarevcu. U selu je bilo dosta srednjoškolske i studentske omladine, pa je oformljen vrlo dobar hor.

U Sremske Karlovce je došao 1955. godine za nastavnika muzike u  Učiteljskoj školi i tu je radio do penzionisanja, 1962. Dve godine kasnije prihvatio se dužnosti honorarnog nastavnika horskog pevanja i pojanja u Karlovačkoj bogosloviji. Tu dužnost je obavljao do 1970. godine, kada je podneo ostavku. Kompozitorskim radom počeo je da se bavi otprilike 1939. godine i to prvo u oblasti tamburaške muzike. Vrstan poznavalac tambura i narodne pesme, a pritisnut nedostatkom odgovarajuće literature za svoje ansamble, bio je prinuđen da sam aranžira i obrađuje prvo narodne pesme za tamburaški orkestar, soliste i grupu pevača, da bi se kasnije okušao i u radu na sopstvenim kompozicijama.

Umro je 30. juna 1980. u Novom Sadu, a sahranjen je u Sremskim Karlovcima. U poluvekovnom braku sa Zagorkom (1909 – 1981) dobio je  dve kćeri, koje su krenule očevim stopama diplomiravši na Muzičkoj akademiji u Beogradu - Mirjanu (1930), profesora muzike u penziji u Novom Sadu, i Vidosavu Čenejac udatu Rašović (Šajkaš 1933 – Sremska Mitrovica 1991) koja je svoj radni vek provela kao profesor klavira u Muzičkoj školi u Sremskoj Mitrovici.       

Zorica Milosavljević