БРАНКО ЧЕНЕЈАЦ ДОБИО СПОМЕН ПЛОЧУ У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА Великом музичком хоровођи, појцу и композитору мали знак пажње

Тај чин један је у низу покушаја последње две деценије да се сачува сећање на тог врсног појца, диригента, професора и композитора. На стогодишњицу рођења, 2003. одржан је скуп њему посвећен и тадашња сећања на њега преточена су у књигу,  а 2009. светлост дана угледао је и „Осмогласник” по карловачком напеву, његово најзначајније мелографско дело. 

На месту где је појао о Бранку је говорила његова кћерка, дведесетчетворогодишња Мирјана Михалек, отпевавши на крају „Христос Воскресе” онако као ју је отац научио.

По њеним речима, Бранко Ченејац, жарко је желео да дође у Сремске Карловце и у њима је најдуже и живео – четврт века, а за 35 година учитељског стажа не зна се колико места је променио. 

Ченејац је родом из Шајкаша. На свет је дошао  14. новембра 1903. године. Изразиту музичку надареност показао је већ у основној школи у Шајкашу, у којој се настава одвијала на мађарском језику, а српска деца су на часовима веронауке учила да пишу и читају на српском и  да певају црквене песме. Његов слух, музикалност и леп глас нису остали незапажени, па га је пензионисани учитељ Живојин Пауновић учио и упућивао у „тајне“ црквеног појања. Појању га је наставио подучавати  у Мушкој учитељској школи у Сомбору професор и катихета Ненад Барачки. Ченејац је чак постао сарадник Барачком у припремању и издавању „Нотног записа“ српског православног црквеног појања по карловачком напеву. Дипломирао је у Државној учитељској школи у Вршцу. Тежио је стално стручним музичким усавршавањем, па је тако успешно завршио неколио музичких течајева. 

У свим местима у којима је службовао, оснивао је или водио већ формирана певачка друштва и тамбурашке оркестре и био појац у цркви.

Извор у Карађорђевој улици, испред једне од зграда у близини некадашњег вртића, познат као Ченејчев извор, упркос дугогодишњим настојањима унука Бранка Ченејца, музиколога Душана Михалека из Израела, није и званично понео то име. Бранко Ченејац је последње деценије живота провео у Сремским Карловцима и становао управо у згради испред које се налази тај извор. Претпоставља се да је то име  потекло од ученика Богословије, који су често одлазили на ручак код свог професора Бранка и његове супруге Загорке, па је ушло у речник: „Иди код Ченејца по воду“ и „Донеси воде од Ченејца“. Михалек се обраћао Комисији за обележавање празника, доделу признања и проглашавање почасних грађана Сремских Карловаца с предлогом да се званично обележи извор као Извор Бранка Ченејца, који је ушао у приче и анегдоте и постао нераздвојни лик карловачког амбијента. Међутим, за сада без жељеног резултата.

- Познато је да је мој отац, у свим срединама где је радио, био запажен као прави народни просветитељ - речи су његове кћерке Мирјане Михалек. - Ово се нарочито односи на села. Свуда је оснивао дечје, омладинске и мешовите хорове, водио тамбурашке оркестре и појао у цркви. Радио је и са дилетантским позориштима и припремао музику за позоришне комаде. Још и данас се чују приче и догодовштине о Бранку Ченејцу у Шајкашу, Мошорину, Новом Саду, Врбасу, Кули, Сремским Карловцима и другим местима.

Правдољубива и бунтовна природа Ченејца била је узрок честим променама места службовања. Увек је имао проблема са неправдом коју би власт починила у било ком режиму. У Краљевини је кажњаван по Закону о заштити државе. За време окупације био је у затвору пет месеци, да би одмах по пуштању на слободу ухватио везу са партизанима и, са породицом, отишао на ослобођену територију у Сурдук у Срему. Но и новој власти није могао да отрпи неправде, те га је и она кажњавала.

- За време окупације, од 1941. до 1943. били смо у избеглиштву у Пожаревцу - сећа је Мирјана Михалек. -  Тамо се тада окупио велики број учитеља, и тата је одмах оформио Учитељски певачки хор. Радио је и као учитељ. Успеси са хоровима су допринели да добије премештај у богато и напредно село Ботош у Банату. То му је омогућило много боље услове за живот после немаштине у Пожаревцу. У селу је било доста средњошколске и студентске омладине, па је оформљен врло добар хор.

У Сремске Карловце је дошао 1955. године за наставника музике у  Учитељској школи и ту је радио до пензионисања, 1962. Две године касније прихватио се дужности хонорарног наставника хорског певања и појања у Карловачкој богословији. Ту дужност је обављао до 1970. године, када је поднео оставку. Композиторским радом почео је да се бави отприлике 1939. године и то прво у области тамбурашке музике. Врстан познавалац тамбура и народне песме, а притиснут недостатком одговарајуће литературе за своје ансамбле, био је принуђен да сам аранжира и обрађује прво народне песме за тамбурашки оркестар, солисте и групу певача, да би се касније окушао и у раду на сопственим композицијама.

Умро је 30. јуна 1980. у Новом Саду, а сахрањен је у Сремским Карловцима. У полувековном браку са Загорком (1909 – 1981) добио је  две кћери, које су кренуле очевим стопама дипломиравши на Музичкој академији у Београду - Мирјану (1930), професора музике у пензији у Новом Саду, и Видосаву Ченејац удату Рашовић (Шајкаш 1933 – Сремска Митровица 1991) која је свој радни век провела као професор клавира у Музичкој школи у Сремској Митровици.       

Зорица Милосављевић