PUTOVANJE BEZ AGENCIJE Bogate uspomene u jeftinom aranžmanu

„Često se iz finansijskih ili nekih drugih razloga desi da nemate društvo za putovanje. Tada pomislite: šta nas to sprečava da odemo sami“, kaže Luka.

„Iako sa svojih 17 godina nisam bio toliko hrabar, zacrtao sam sebi da ću otići na koncert Lejdi Gage, te sam kupio kartu da se ne bih predomislio. Mada me je u Beču sačekao drug, grad sam obilazio sam jer je on morao biti na poslu. Zahvaljujući mapama, mobilnom telefonu, prolaznicima i sopstvenoj komunikativnosti, uspeo sam da se snađem pa svoje prvo iskustvo pamtim kao pozitivno“.

On tvrdi da dosad nije doživeo neku neprijatnost, možda i zbog toga što se nije susretao s potpuno drugačijim kulturama. Desi mu se da zaluta ili uđe u pogrešan prevoz, ali to ne smatra nezgodom već prilikom da otkrije nešto novo: samo pomisli da je tako trebalo da se desi i bude mu zabavno.

„Ljudi me pitaju: „Otkud to da tako često putuješ? Odakle ti toliko novca?” To je bio razlog da započnem svoj blog „Maps of Pablo”. Svako moje putovanje iziskuje minimalan budžet jer postoji gomila caka. Jedna od njih vezana je za kupovinu karata. Ako sa svog kompjutera konstantno proveravate cenu karte za određenu destinaciju, algoritam će zapamtiti da ste zainteresovani za nju, što će avio-kompaniji biti razlog da povisi iznos i navede da su ostala, recimo, još samo dva mesta. Ukoliko odete na drugi kompjuter i pogledate s druge IP adrese, videćete da nije tako. Nije to velika ušteda, možda pet ili deset evra, ali svaka suma mnogo znači. Postoji i BlaBlaCar, aplikacija za povezivanje ljudi koji putuju svojim kolima do određenog mesta i voljni su da povezu nekog po izvesnoj ceni. Od aerodroma, koji je udaljen sat od Pariza, redovna karta iznosi 15 evra, a ovako me je koštala osam“, objašnjava Luka, i dodaje da je „couchsurfing” jedna od opcija koju nije probao, ali smatra da je odlična.

„Budući da je Beograd uveo letove Wizz Aira za Pariz, povratnu kartu sam platio 45 evra. Naravno, nismo sleteli na glavni aerodrom, ali pošto sam iskoristio BlaBlaCar, ukupno sam potrošio malo više od 50 evra. Svi misle da je Pariz nedostižan, a, evo, ja sam dosad bio već tri puta. Hrana u metropolama nije jeftina, mada, ako istražite pre toga sajt TripAdvisor ili forume, pronaći ćete gde je dobra a pristupačna. Najbolja je stvar kad poznajete nekog lokalca koji će vas odvesti na takva mesta”, prenosi naš sagovornik svoje iskustvo.

S ljudima se upoznaje preko interneta i u svakoj državi ima ponekog prijatelja. Osim toga, tvrdi da se u kafiću, klubu ili leti na trgu, uz flašu piva, kao kod nas na Keju, lako započne razgovor.

„Nisam primetio da stranci imaju predrasude prema nama. Jedino što ne znaju gde je Srbija ili je pomešaju sa Sirijom. Uvek se trudim da im pokažem slike svoje zemlje i pozovem ih u posetu. Eto, ovih dana će mi doći na dve nedelje drugarica kod koje sam boravio u Parizu”, kaže Luka.

Studije Novih likovnih medija na Akademiji umetnosti, putem razmene, odvele su ga prošle godine na jug Španije – u Granadu. Zbog fascinantnih Gaudijevih arhitektonskih rešenja, Barselona nikog nije ostavila ravnodušnim, pa ni njega, zbog čega mu je namera da tamo krene na master studije.

„Pošto sam prilično dobro upoznao kontinentalni deo Španije, sledeća planirana destinacija mi je Majorka, nakon koje ću produžiti do zapadne obale Portugala i sunčanih plaža Atlantskog okeana”, dodaje on, uz napomenu da bi voleo da u dogledno vreme poseti Skandinaviju, Indoneziju i afrički kontinent.

Od iskustava koja je stekao, njegovi prijatelji zasad koriste uglavnom trikove za jeftin prevoz. Kaže da naši ljudi iz komfora, straha ili neznanja, misleći da su najpovoljnije „first minute” ili „last minute” ponude, uglavnom putuju preko agencija.

„Ne može svako da izrežira svoje putovanje. Iza dobrog plana stoje sati sedenja pred kompjuterom, gde pronalazim šta ću i kako obići, te mogu li negde iskoristiti popust za studente. Ne čini putovanje luksuznim novac već sve ono što upoznate, doživite i naučite”,  navodi mladi globtroter.

S. Milačić