Arhitekta i slikar Dejan Rapaić postao Begečanin

Rodom iz Beograda, posao ga je naveo u naše krajeve, gde je ostavio takav pečat da ga nikad nećemo zaboraviti. Naime, vodio je kompletnu izgradnju Srpskog narodnog pozorišta i Spensa, tri najviše kule u gradu, domova zdravlja, radio je i deo Instituta u Sremskoj Kamenici, obnovu Crkve Svetog Nikole u Sremskim Karlovcima...

– Volim kad s decom prođem ulicama pa mi kažu da će me se setiti kad god da pogledaju u te zgrade. Lep je osećaj, baš zato što su to najveći objekti, nastali u vreme kada je gradonačelnik Novog Sada bio Jova Dejanović – priseća se Dejan, na čiji je predlog Egzit festival smešten upravo na Petrovaradinsku tvrđavu.

Bio je i deo tima zaduženog za uređenje Industrijske zone na Klisi, predložio je izmene i uređenje Kulturnog centra u Begeču, kao i Doma penzionera, a i novi Kulturno-informativni centar u Futogu njegovih je ruku delo. Na taj način je, kako kaže, ispunio svoj životni cilj. A sad, otkako je u penziji, ima vremena da se posveti još jednoj svojoj ljubavi – slikanju.

– Koristim se pastel tehnikom jer je manje zahtevna, boje se brzo suše pa se lakše i radi – navodi naš sagovornik. – Ne volim da precrtavam, već slikam vizuelno. Izađem napolje, iznesem štafelaj i slikam. Mogu reći da pripadam impresionizmu. Sad radim nove slike. Imam i sliku begečkog petla jer, kad sam došao u Begeč, prvu noć legnem, a ujutru me probude raspevani petli. I tako shvatim da je on gazda sela, diktira jutarnje buđenje.

Otkako je u penziji, u koju se pre tri godine ušuškao uz nesvakidašnju svečanost, odnosno izložbu u Udruženju likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine, češće slika, naročito kad je napolju svežije. U slobodno vreme voli i da zasvira gitaru u svom muzičkom ateljeu, a kako i ne bi kada je svojevremeno svirao u bendovima „Indeksi” i „Korni grupa”.

Dejan Rapaić je jedan od novijih meštana Begeča, koji je lane odlučio da kupi kuću u tom mestu. Kako kaže, dvoumio se između Begeča i Ledinaca, a pobednik duela je očigledan.

– Volim lov i ribolov, pešice mogu da odem do vode, mir je u selu i ljudi su fini – kaže Dejan, koji se, možda, navikao na život u Vojvodini, ali čiji se „beograđanski” akcenat ne gubi. – Svi se javljaju na ulici i čim vide ili čuju da nešto radiš, kosiš travu i slično, odmah prilaze da pomognu. Navikao sam se ovde i nisam se pokajao.

Tekst i foto: L. Radlovački

Projekat „Prigradska naselja Novog Sada” sufinansiran je od strane Grada Novog Sada, a stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.