Aforizmi kao životno pogonsko gorivo

Tada se iz stana u Novom Sadu, u kojem je ostao da mu živi sin s porodicom, praktično vratio sa suprugom Ankicom u porodičnu kuću u Stepanovićevu.

Kao nekadašnjeg novinara „Dnevnika”, posetili smo ga upravo na dan kada je naš list proslavio 76. rođendan, a vrli domaćin nije propustio da našoj ekipi uputi čestitke, na čemu smo mu uzvratili istom merom. Uz kafu i kolače s jabukama iz njihove bašte, ćaskali smo o Slobodanovom radnom veku, ali i o „pogonskom gorivu” koje mu svakodnevno uliva dodatnu energiju – aforizmima.

– Do sada mi je objavljeno pet knjiga aforizama – kaže Dučić. – Prva „Siti svega, gladni svačega” izašla je 1996. godine, a potom su usledile: „Zubi pokazani smehom”, „Prozor u svest”, „Prava misao, ni leva, ni desna” i „Tamna je moć”. Šesta je u pripremi, a radni naziv glasi „Tri puta meri, jednom reci”. Ljubav prema aforizmima javila se još dok sam radio u Kuli kao nastavnik u Tehničkoj školi, u kojoj sam pokrenuo školski list „Mladi radnik”. Oduvek sam važio za šaljivčinu, da bi me kolege iz Pokrajinskog sindikata, gde sam posle najduže proveo radni vek, nagovorili da svoje aforizme objavim kao knjigu.

Imena recenzenata Dučićevih knjiga aforizama najbolje govore o njihovoj „težini”.

– Čast mi je što su mi recenzenti bili Anđelko Erdeljanin, Mića Tumarić, Dragan Koković, Ratko Božović, Dejan Pataković i Vita Teofilović – nabraja Slobodan, apostrofirajući aforizme posvećene srpskim piscima.

Supruga „prvi filter”

Slobodan Dučić ne krije kod koga njegovi tek stvoreni aforizmi prolaze prvi filter. – Kada napišem neki aforizam, prvo ga pročitam mojoj Ankici, a ona kao objektivan kritičar daje „zeleno svetlo” ili sugeriše o čemu bi trebalo da povedem računa – priznaje naš sagovornik.

Kaže da ne voli aforizme u kojima njegove kolege „kinje narod”. – Uvek je bilo, ima i biće kandidata za kritiku – smatra Dučić, i dodaje da voli aforizme Aleksandra Čotrića, Ilije Markovića i Ninusa Nestorovića.

Na pitanje „koji mu je najdraži”, kaže da ne postoji „jedan draži od ostalih”, ali izdvaja: „Narod trpi do određene granice, a preko granice trpi opet narod”. I dok ga kazuje, pokazuje nam sačuvani tekst iz „Dnevnika” naše koleginice Nataše Pejčić, kada je tokom NATO bombardovanja svojim aforizmima jednom prilikom unosio makar malo vedrine u napaćeni narod.

Na pomen „Dnevnika” kaže da mu je novinarska karijera trajala kratko, ali da boravak u najstarijem vojvođanskom listu na srpskom jeziku pamti samo po lepom.

– Primljen sam 1968. godine kao pripravnik u rubriku Novosadske hronike, čiji je urednik tada bio Lazar Vasić – priseća se Slobodan. – Brzo sam zavoleo novinarstvo, a imao sam i od koga da učim. U to vreme u „Dnevniku” su radili Duško Popov, Joca Vilovac, Dragan Milosavljević, Slavko Marić, Ljuba Vukmanović, Raja Vasiljević, Mika Antić... Iako mi je 3. januara 1970. saopšteno da ću biti primljen u stalni radni odnos, nisam nastavio rad u „Dnevniku”. U međuvremenu sam prihvatio ponudu da pređem u Sindikat grada, gde sam proveo nepune tri godine, posle čega sam prešao u Sindikat AP Vojvodine i dugo radio kao pokrajinski sekretar za kulturu.

Bile su to, veli, lepe godine, kada su supruga Ankica, tada medicinska sestra, i on od Sindikata grada 1972. dobili stan na Limanu jedan.

– Tada nam je to mnogo olakšalo život. Kao penzionerima, lepo nam je i sada u Stepanovićevu. Ovde smo pronašli svoj mir. Tokom proleća, leta i jeseni čeprkamo po bašti i voćnjaku, a zimske dane provodimo uz pećku, ukrštene reči i pokoju TV emisiju – kažu uglas, naglašavajući da im se „Dnevnik” čini „sadržajno boljim od onog do pre nekoliko godina”.

        S. Savić