PLASTENICI – MESTO UZGAJANJA NE SAMO BILJAKA VEĆ I RIBA Evo kako funcionišu akvaponije i gde ih ima

Međutim, zadruga na čelu sa Lukom Vračarem, dokazala je da ribarstvo u Ribniku ne mora da bude isključivo vezano za rečna korita ili betonske bazene. Ribe mogu da borave i u, verovali ili ne - plasteniku!

Tako počinje priča o jednoj od prvih akvaponija u Bosni i Hercegovini, koja zvanično, od ove prolećne sezone startuje u selu Rastoka, u opštini Ribnik. 

Luka je direktor Zadruge "Domaćin", a na ideju je došao boraveći u Izraelu, te zahvaljujući stalnoj težnji da se u sklopu zadružnih aktivnosti, ali i na području na kojem deluje pokreću i realizuju inovativni projekti.

Kako funkcionišu akvaponije?

Osnovni elementi svake akvaponije su biljke, ribe i mikroorganizmi, koji transformišu riblji izmet u odličnu hranu za gajene kulture. Pritom, mogućnosti za balansiranje ishrane biljaka su umnogome bolje nego što je to slučaj kod konvencionalnih metoda uzgoja.

Rezultati se ogledaju u boljoj kondiciji gajenih biljaka, ranijem početku plodonošenja, značajno većim prinosima i odličnom kvalitetu plodova, ističe mladi Vračar.

Inače, pomenuti projekat deo je šire inicijative koju primenjuje zadruga "Domaćin". Naime, pored plastenika sa akvaponijom, Zadruga aktivno radi na osnaživanju svojih kooperanata na način da im dodeljuje plastenike za uzgoj povrća, koje će se na tržište plasirati kroz zajedničke kanale prodaje.

Plan je, kako kaže Vračar za Agroklub, da se na tržištu uspostavi takav proizvođački koncept, koji će se bazirati prvenstveno na poverenju.

"Želja nam je da svojim trudom, radom, te dobrim domaćinskim namerama i transparentnošću pridobijemo poverenje kupaca na području na kojem delujemo, a da to ne dokazujemo određenim oblikom formalne standardizacije. Hrana je intimna stvar i snažnog smo uverenja da se dugoročan i zdrav odnos između proizvođača i potrošača može graditi samo na osnovu obećanja, obraza i odluke. Pritom, obećanje i obraz su sa naše, proizvođačke strane, dok je odluka da nam se ukaže poverenje sa strane potrošača", naglašava Vračar.

Kako bi se prethodno pomenute ideje i sprovele u delo, zadruga je započela sa intenzivnim aktivnostima na definisanju neformalne, interne sertifikacije, po PGS sistemu (Participatory Guarantee Systems).

Reč je o neformalnom standardu, razvijenom od strane IFOAM-a, koji se bazira na samostalnom definisanju pravila unutar proizvođačke grupe i eksterne kontrole od strane samih kupaca i potrošača.

Novi koncept dostave hrane od sela do grada

Dalje, vredno rade i na osmišljavanju potpuno novog koncepta dostave povrća i drugih namirnica u gradove, na kućni prag potrošača.

"Iako je bilo mnogo neuspelih pokušaja na tom planu, da se hrana isporučuje sa sela u domaćinstva u gradu, to nas nije obeshrabrilo da se i sami oprobamo u tome", kaže Luka, dodajući kako su analizirali sve do jedne inicijative, te došli do veoma bitnih zaključaka o tome zašto nisu opstale.

"Takođe, identifikovali smo i naše snage i specifičnosti, koje se pre svega ogledaju u već pomenutom obećanju i obrazu, a za koje smo sigurni da će inicirati nedvosmislenu odluku budućih kupaca da nam pruže ruku poverenja. Ipak, mi smo domaćinska deca, proizvođači, ljudi koji žive život koji 'prodaju'...I u tome je sva mudrost", zaključuje Luka Vračar na kraju razgovora.

Istina, ljudi u gradovima imaju sve manje vremena da se posvete baštovanstvu u slobodno vreme, uz istovremeno redukovanje "familijarnih linija" dostave hrane sa sela.

Više nego ikada prisutna je neskrivena želja i potreba urbanih porodica da se dugoročno vežu za sigurne servise proizvodnje i dostave domaće hrane na kućni prag, zaključuje Agroklub.