INTERVJU: JOVICA AĆIN, KNJIŽEVNIK: Pripovedanju nikad kraja

Prošle godine je Laguna objavila njegov roman „Kotao“. Službeni glasnik, pored prvog kola Kafkinih sabranih dela, objavio je i njegov obimni roman „Šibanje“. Na štandu Agore, pak, pored njegovog romana „Dozvola za bicikl“, naći će se i knjiga koja je samo nekoliko dana pred sajam objavljena, a radi se o Kafkinim pismima prijateljima i srodnicima koje je priredio i preveo upravo naš sagovornik. Posvećenici knjige svakako će ugledati i neveliku knjigu iz edicije „Nova misao“ Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanski“ u kojoj se objavljuju eseji domaćih i stranih autora, a u kojoj je krajem prošle godine objavljen Aćinov esej „Zaludno mišljenje“. Tek, u  svim njegovim knjigama čitaoca čeka ona jedinstvena poetika Jovice Aćina koja nam decenijama potvrđuje Kafkinu tezu da „knjiga mora da bude sekira za zaleđeno more u nama“. 

Kada je objavljeno prvo kolo od osam knjiga Franca Kafke u Službenom glasniku, koje ste Vi preveli i uredili, najavljivano je rečima: „Sve što je Kafka napisao i sve ono što je prećutao – na jednom mestu!“ Ipak, samo pre nekoliko dana u „Agori“ je objavljena knjiga „Pisma prijateljima i srodnicima 1900-1924“. Nakon čuvenog pisma ocu, nakon pisama Mileni, ponovo imamo bezmalo otkriće koje nam dokazuje da su Kafkina pisma čitav jedan mali književni svet, svet mini eseja. Evo, na primer, kada piše prijatelju Oskaru Polaku i analizira njihove razgovore kada su im „reči tvrde i po njima gaze kao po lošem pločniku“. Da li su pisma prijateljima način da čitaoci ponovo otkriju beskrajni svet Kafke?

– Kafki, doktoru pripovedanja, i njegovom delu čitaoci i istraživači će se još dugo vraćati. Neki će ga otkrivati, drugi čitati ponovo. On je pisao kako niko pre njega nije, niti će iko tako pisati u budućnosti. Bio je sav predan književnom stvaranju. I njegova pisma su delo za sebe. Ja ih čitam kao priče za sebe. Ona su nerazlučivi deo pisca i otuda su i deo podjednako njegovog sveta života i sveta na čije istine nam je ukazao u onome što je pisao.

Jednom ste rekli da se Kafka nikada ne može preceniti kada je u pitanju njegov značaj u istoriji svetske kulture. Vi ste to učinili na svoj način, spisateljski. Zahvaljujući Agori, jer do sada je bio objavljen samo u Crnoj Gori, i publika kod nas može da čita vaš roman „Dozvola za bicikl“ u kojem je upravo reč o Vašem druženju sa Kafkom ne samo tokom proteklih decenija već i u ovom novom vremenu. Da li je bila inspiracija i Kafkina autentična rečenica s glagolom na kraju kojim, kako ste isticali, on uvek “presudi”?

– „Dozvola za bicikl“ je roman nastajao decenijama. Nisam ni znao, dok sam pisao pojedine njegove delove, shvatajući ih prvenstveno kao priče, da će to jednog dana prerasti u roman. On je i dramatično svedočanstvo, prožeto i crnim humorom, o tome koliko sam se zbližio s Kafkom i koliko je on svakad aktualan. I danas, možda više nego ikad. Njegova rečenica je, razume se, nemačka, ali je on nemačku gramatiku iskoristio ekstremno. Strukturu rečenice je učinio neodvojivom od svog pripovedanja. Ma koliko naoko izgledalo lako prevoditi Kafku, zbog njegovog kreativnog jezika morao sam da se predajem imaginaciji sopstvenog jezika, prevodeći onako, verujem, kako bi sam pisac svoje delo sačinio u srpskom jeziku. Moj roman je ipak samorodan; u njemu sam stvarao našeg Kafku i sebe s njim.

A u Vašem romanu “Kotao” glavni lik Gambero Rosi istraživao je život filozofa kojeg ste vi, takođe, prevodili, a radi se o Ničeu. Da li je tanka nit između prevođenja i pripovedanja ili lično stvaralaštvo izvire iz „kotla“ u kojem su se nataložili uticaji svega pročitanog/prevedenog, naravno i izmaštanog?

– Fridrih Niče u „Kotlu“ jeste lik koji samo donekle prati realnog Ničea. Ali i u imaginarnom Ničeu, kako sam ga ispripovedao, mnogo je životne istine nemačkog mislioca. Između sopstvenog pripovedanja i prevođenja drugih, u suštini, velika je provalija. Ne znam šta je na moje pisanje uticalo. Izgleda mi ipak da je njegovo vrelo duboko u meni, u prostoru mog duha koji je i meni neznan. Dok pišem osećam da mi svaku reč diktira đavolji anđeo koji je odlučio da stvori svet iz ničega. Ali nije to izmišljeni svet. On je s onu stranu istine i laži, a ja u njemu iskušavam svet u kojem živimo.

I u romanu „Šibanje“ je reč o umetnosti i umetniku, sa brojnim intrigama. Gojko Tešić je naglasio da se radi o romanu nakon kojeg čitaoci ostaju ošamućeni sa onom vrstom koja “prati svaku istinsku umetnost” od koje postajemo bolji?

– „Šibanje“ i „Kotao“ pisao sam petnaestak proteklih godina. „Šibanje“ je zasad kruna među mojim romanima. Profesor Tešić mi je rekao da nije uspevao da prestane da ga čita. Jesu u njemu umetnost i umetnik, ali u njemu su i ulično pripovedanje, beskućništvo, magija života i opstanka, ljubavi, zajedno sa zločinima koji nas okružuju.

U eseju „Zaludno mišljenje“ napisali ste da niste u dilemi „čemu knjige“, one su tu radi čitanja, a „kada čitamo, bolje živimo“. U istom eseju tvrdite i da ne volite autobiografske osvrte ali nakon više od pola veka u svetu knjiga, da li Vas više ispunjava čitanje ili pisanje? 

– Dok živim, najviše me ispunjava sam život sa svim putevima na koje nas on nanese. Mene je doveo do ljubavi prema čitanju. I do strasti da razumem čovekov svet i ispričam drugima i sebi stvari, hiljadu, milion stvari koje taj svet nedri iz sebe. To je milijardu kapljica koje me škrope i ja ih upijam, te njima potom napijam svoje priče i romane.

Gordana Nonin