ИНТЕРВЈУ: ЈОВИЦА АЋИН, КЊИЖЕВНИК: Приповедању никад краја

Прошле године је Лагуна објавила његов роман „Котао“. Службени гласник, поред првог кола Кафкиних сабраних дела, објавио је и његов обимни роман „Шибање“. На штанду Агоре, пак, поред његовог романа „Дозвола за бицикл“, наћи ће се и књига која је само неколико дана пред сајам објављена, а ради се о Кафкиним писмима пријатељима и сродницима које је приредио и превео управо наш саговорник. Посвећеници књиге свакако ће угледати и невелику књигу из едиције „Нова мисао“ Културног центра Војводине „Милош Црњански“ у којој се објављују есеји домаћих и страних аутора, а у којој је крајем прошле године објављен Аћинов есеј „Залудно мишљење“. Тек, у  свим његовим књигама читаоца чека она јединствена поетика Јовице Аћина која нам деценијама потврђује Кафкину тезу да „књига мора да буде секира за залеђено море у нама“. 

Када је објављено прво коло од осам књига Франца Кафке у Службеном гласнику, које сте Ви превели и уредили, најављивано је речима: „Све што је Кафка написао и све оно што је прећутао – на једном месту!“ Ипак, само пре неколико дана у „Агори“ је објављена књига „Писма пријатељима и сродницима 1900-1924“. Након чувеног писма оцу, након писама Милени, поново имамо безмало откриће које нам доказује да су Кафкина писма читав један мали књижевни свет, свет мини есеја. Ево, на пример, када пише пријатељу Оскару Полаку и анализира њихове разговоре када су им „речи тврде и по њима газе као по лошем плочнику“. Да ли су писма пријатељима начин да читаоци поново открију бескрајни свет Кафке?

– Кафки, доктору приповедања, и његовом делу читаоци и истраживачи ће се још дуго враћати. Неки ће га откривати, други читати поново. Он је писао како нико пре њега није, нити ће ико тако писати у будућности. Био је сав предан књижевном стварању. И његова писма су дело за себе. Ја их читам као приче за себе. Она су неразлучиви део писца и отуда су и део подједнако његовог света живота и света на чије истине нам је указао у ономе што је писао.

Једном сте рекли да се Кафка никада не може преценити када је у питању његов значај у историји светске културе. Ви сте то учинили на свој начин, списатељски. Захваљујући Агори, јер до сада је био објављен само у Црној Гори, и публика код нас може да чита ваш роман „Дозвола за бицикл“ у којем је управо реч о Вашем дружењу са Кафком не само током протеклих деценија већ и у овом новом времену. Да ли је била инспирација и Кафкина аутентична реченица с глаголом на крају којим, како сте истицали, он увек “пресуди”?

– „Дозвола за бицикл“ је роман настајао деценијама. Нисам ни знао, док сам писао поједине његове делове, схватајући их првенствено као приче, да ће то једног дана прерасти у роман. Он је и драматично сведочанство, прожето и црним хумором, о томе колико сам се зближио с Кафком и колико је он свакад актуалан. И данас, можда више него икад. Његова реченица је, разуме се, немачка, али је он немачку граматику искористио екстремно. Структуру реченице је учинио неодвојивом од свог приповедања. Ма колико наоко изгледало лако преводити Кафку, због његовог креативног језика морао сам да се предајем имагинацији сопственог језика, преводећи онако, верујем, како би сам писац своје дело сачинио у српском језику. Мој роман је ипак самородан; у њему сам стварао нашег Кафку и себе с њим.

А у Вашем роману “Котао” главни лик Гамберо Роси истраживао је живот филозофа којег сте ви, такође, преводили, а ради се о Ничеу. Да ли је танка нит између превођења и приповедања или лично стваралаштво извире из „котла“ у којем су се наталожили утицаји свега прочитаног/преведеног, наравно и измаштаног?

– Фридрих Ниче у „Котлу“ јесте лик који само донекле прати реалног Ничеа. Али и у имагинарном Ничеу, како сам га исприповедао, много је животне истине немачког мислиоца. Између сопственог приповедања и превођења других, у суштини, велика је провалија. Не знам шта је на моје писање утицало. Изгледа ми ипак да је његово врело дубоко у мени, у простору мог духа који је и мени незнан. Док пишем осећам да ми сваку реч диктира ђавољи анђео који је одлучио да створи свет из ничега. Али није то измишљени свет. Он је с ону страну истине и лажи, а ја у њему искушавам свет у којем живимо.

И у роману „Шибање“ је реч о уметности и уметнику, са бројним интригама. Гојко Тешић је нагласио да се ради о роману након којег читаоци остају ошамућени са оном врстом која “прати сваку истинску уметност” од које постајемо бољи?

– „Шибање“ и „Котао“ писао сам петнаестак протеклих година. „Шибање“ је засад круна међу мојим романима. Професор Тешић ми је рекао да није успевао да престане да га чита. Јесу у њему уметност и уметник, али у њему су и улично приповедање, бескућништво, магија живота и опстанка, љубави, заједно са злочинима који нас окружују.

У есеју „Залудно мишљење“ написали сте да нисте у дилеми „чему књиге“, оне су ту ради читања, а „када читамо, боље живимо“. У истом есеју тврдите и да не волите аутобиографске осврте али након више од пола века у свету књига, да ли Вас више испуњава читање или писање? 

– Док живим, највише ме испуњава сам живот са свим путевима на које нас он нанесе. Мене је довео до љубави према читању. И до страсти да разумем човеков свет и испричам другима и себи ствари, хиљаду, милион ствари које тај свет недри из себе. То је милијарду капљица које ме шкропе и ја их упијам, те њима потом напијам своје приче и романе.

Гордана Нонин