REZON: Zašto roditelji od svoje dece prave ponavljače?
Čiji je zlokobni plan da se poseje seme zla među decu? Miltonovski rečeno, da jedna budu sena u Hadu, a druga uzvišeni duh među bogovima? Deca se druže, jer ne znaju ništa o politici. Treba li sve ono što ih nije razdvajalo juče, jer nije bilo bitno, da ih posvađa danas, zato što je nametnuto?
Čovek iz kuće nosi vaspitanje i karakter, a škola kreira njegovu izuzetnost. U đačkoj torbi, kako bi rekao Mika Antić, čovek nosi sve nade, sve želje, sve snove, stremljenja i planove za budućnost, ali i uspomene čitavog naroda. Posle mu uspomene na školu, budu zvezda vodilja celog života. Temelj koji ga drži uspravno i istrajno, da ide stazom dobra i ljubavi prema ljudima, porodici i svojoj zemlji.
Škola ima još jednu važnu dimenziju, koja nas određuje za ceo život. Rečeno je da je sve novo bolje osim vina i prijatelja. Škola je mesto gde se deca druž, rastu zajedno, sanjaju i maštaju zajedno. Škola je mesto gde stiču prijatelje. A bez prijatelja čovek je kao drvo bez korena. Prijateljstva iz školskih dana svakome predstavljaju sigurni oslonac i podršku, u svim životnim okolnostima.
Umesto da se druže, vole i uče, deca su podeljena i posvađana. To je vrlo opasan sociološki eksperiment. Ako slede ideološku isključivost i netoleranciju, koju šire njihovi roditelji, umesto drugarske privrženosti, među decom će se stvoriti jaz netrpeljivosti. Ne razumem cilj i potrebu da se deca međusobno zamrze. Da se klevetnički dele na decu roditelja s „krvavim rukama”, decu „ubica”, decu „krezubih sendvičara” i decu „pravoverne elite” koja se bori za bolje društvo. To je postojalo samo u srednjem veku. Čiji je zlokobni plan da se poseje seme zla među decu? Miltonovski rečeno, da jedna budu sena u Hadu, a druga uzvišeni duh među bogovima?
Deca se druže, jer ne znaju ništa o politici. Treba li sve ono što ih nije razdvajalo juče, jer nije bilo bitno, da ih posvađa danas, zato što je nametnuto? Treba li dečaci i devojčice koji su do juče delili užine, da prestanu da razgovaraju po ugledu na roditelje? Da slede svoje očeve i majke i prestanu da idu jedni drugima na rođendane? Da ne kupuju slatkiše zajedno? Da imaju odvojene odmore? Da na fizičkom podele poligon na dva dela, da se ne bi sretali? Da na ekskurzije idu različitim autobusima? Ili različitim danima? Da ne idu u bioskop zajedno? Da ne navijaju za iste klubove? Da ne slušaju iste bendove? Da ne vole iste pevače? Da ne menjaju sličice? Barbike? I ne razmenjju lektire? Da ne pričaju o simpatijama? I prvim ljubavima? Da oni koji su nerazdvojno sedeli u klupama, sada iskopaju ambis nepodnošenja, jer im roditelji misle drugačije?
Deca ne znaju za ideologije. Druže se jer iskreno i bez kalkulacija odraslih vole jedni druge. Raduju se svakom novom danu, što će se sresti i podeliti svoje maštarije. I snove. Šta ćete uraditi? Hoćete li zabraniti svojoj deci da se igraju sa drugarima čiji roditelji misle drugačije? Kako ste došli na tu ideju?
Je li vam palo na pamet da agresivnim šikaniranjem učiteljica, učitelja, nastavnika i profesora koji hoće da drže nastavu i dece koja na nju dolaze, unižavate svetinju detinjstva? Deca ne znaju za ideologije. Druže se jer iskreno i bez kalkulacija odraslih vole jedni druge. Raduju se svakom novom danu, što će se sresti i podeliti svoje maštarije. I snove. Šta ćete uraditi? Hoćete li zabraniti svojoj deci da se igraju sa drugarima čiji roditelji misle drugačije? Kako ste došli na tu ideju? Iz koje mračne pretkomore nerazuma ste izvukli taj monstruozni poriv? Kako je moguće da deci dobacujete da su sendvičari? Jesu li i njima krvave ruke?
Da se razumemo, niko nema problem s vašom ideologijom. Niti s potrebom da mrzite vlast. Da živite u uverenju da bi opozicija bolje vodila zemlju. Mnogi ljudi veruju da se prolaskom ispod duge čovek može podmladiti, ili promeniti pol. Ali, otkud, na kom gumnu demo(n)kratije se javila ideja da šikanirate decu roditelja koji ih šalju na nastavu, jer misle da je škola dobro mesto za dečiji razvoj? Otkud vam zamisao da svi treba da podržavaju blokade? To je nemoguće. I zaumno. Ne podržavaju ni svi roditelji vlast. Niti to neko traži od njih. Sve je u životu stvar stila i ličnog izbora. Postoje, zamislite, ljudi koje ne intersuje politika, koji veruju da deca rastu u bolje ljude kad se školuju. Kad imaju drugove i drugarice.
Ko vas ometa da se za svoja uverenja borite mimo škole? Niko. Zašto onda mislite da je dobro da deca ne uče? Da, izgube godinu. Ako već ne podnosite decu neistomišljenika, zašto od svoje dece pravite ponavljače? Zašto im uništavate detinjstvo? Jeste li ih pitali da li im nedostaje škola? Čuperak plavi neke Sanje iz šestog A? Ili je to za vas - pa šta? Jer vi preko njih ispravljate svoje kukavičluke? Svoje propuštene prilike? Mislite da ste mogli više i bolje, ali su vas vaši politički miljenici osujetili u tome!
Još je zanimljiviji stav prosvetnih radnika koji blokiraju nastavu koji tvrde da se bore za svoje bivše đake, današnje studente. Šta je sa njihovim sadašnjim đacima? Kako to da su im bivši učenici, važniji od sadašnjih? I oni će nekad postati studenti. Ali, da bi upisali fakultet, neophodno je da uče, i završe osnovnu i srednju školu. Ako ne idu na nastavu, biće prinudni ponavljači voljom svojih nastavnika.
Cena ovog nastavničkog štrajka je kvalitet obrazovanja čitavih generacija. Dobronameran čovek će priznati zablude ideala koje sledi kada se suoči sa činjenicama. Ako želite bolje i pravednije društvo, onda je logičan zaključak da je najbolji ishod da se sva deca vrate u školu.
Autor je stručnjak za odnose s javnošću