POSTAPOKALIPTIČKA FILOZOFIJA Da vidim more, možda poslednji put

Ljudski vek je toliko kratak da većina ikad napisanih knjige govore o mrtvim dušama: autorima, junacima i čitaocima. Sudbina harizmatičnog Borhesovog junaka Pjera Menara je sudbina svih nas, zatečenih na dnevnoj životnoj sceni.

Dok čitamo omiljenu pripovest, uvek je iznova ispisujemo od reči do reči, svojevrsni književni front formira se svaki put kada se otvore korice knjige. Čitaoci i junaci tada, vođeni strogom rukom i kontrolisanom maštom davno već iščezlog autora, vojuju zamišljene bitke sa strašću i emocijam koje izjednačavaju život, san i smrt.

(Nagrađen – ili kažnjen? – svešću o neumitnoj smrti čovek može da razmišlja samo o tome da li je jača strepnja ili nagon za preživljavanjem?) Šta sve to mari kada je domino efekat definisan (kaskada je neminovna): smrt svakog pojedinca je umiranje jednog univerzuma, a kao uteha (pre)ostaje činjenica o ulozi svakog pojedinca koji je karika u seriji mini-apokalipsi.

Rembo je smatrao da “istinski život više nije ovde”, a Sabato još potresnije i strašnije: “Došao sam u Sentander da primim nagradu ’Meandes Pelajo’, i jutros sam poželeo da odem sa Elviritom da vidim more sa obale, možda poslednji put”.

Đorđe Pisarev