SLAVICA PEROVIĆ, LINGVISTKINJA I KNJIŽEVNICA: Sve su priče oko nas

A u fokusu razgovora bio je ne samo njen nedavno objavljeni roman „Nova Noraˮ, koji je prvu promociju imao upravo u okviru ovog programa, nego i prethodni romani Slavice Perović. 

Prvi roman „Life liftˮ ušao je u uži izbor za NIN-ovu nagradu 2012. godine, a  2013. godine crnogorski selektor ga je nominovao za regionalnu nagradu „Meša Selimović”. Ovaj roman imao je dva izdanja. Drugi roman „Beton bluz” (2020) imao je veoma dobru recepciju i preveden je na engleski jezik. „Nova Nora” je treći autorkin roman. 

U oblasti lingvistike Slavica Perović se bavi sintaksom, analizom diskursa, pragmatikom i kognitivnom lingvistikom. Autorka je zapaženih monografija i radova iz navedenih naučnih oblasti. Brojne radove objavila je u prestižnim časopisima u zemlji i inostranstvu. Članica je Odbora za jezik Crnogorske akademije nauka i umetnosti. 

 Roman „Nova Nora“ objavljen je početkom oktobra, u susret 67. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga. Da li su čitaoci imali prilike da na Sajmu nabave knjigu?

– Mislim da su na sajmu čitaoci uspeli da nađu knjigu i da počnu da je čitaju.  Izdavač „Nova knjigaˮ iz Podgorice i „Kosmosˮ iz Beograda, napravio je jednu finu akciju koja je na neki način mene iznenadila. Kad sam se približila Hali 1 Sajma i kad sam videla izdignut poster, ja sam se prepala. Pitala sam se zaista da li je to moja knjiga među svim tim knjigama. I ta neka poruka mi je rekla hajde sad hrabro, to je Nora zaslužila na neki način. Unutra je zaista bilo isto tako dobro oglašeno. Mislim da je knjiga prodavana i da je Nora u tom nekom mikroprostoru zaslužila popularnost. Posle  Sajma, knjiga će ući u knjižare, odakle će početi njen stvarni život. 

 Uzeli ste junakinju koja je dramska junakinja, Ibzenovu Noru koja je svima i svemu dužna. Zašto ste odlučili da tom poznatom dramskom liku date unutrašnji, pripovedni glas?

– Bio mi je potreban jak ženski lik da, na neki način, suprotstavim muške i ženske svetove koji treba da se nađu na srednjem terenu, terenu emocionalnosti, ljubavi. Pokušala sam da istražim koji je to trenutak koji dovodi do neke vrste rascepa, kada ta monolitnost, koja je uzvraćena emocija, počinje da se cepa. Raspad počinje onog trenutka kad naiđu egzistencijalni problemi, kada jedna moderna žena mora da odluči šta treba da radi u životu. Maksim je jak muškarac koji je političar, a Nora je žena koja dobija moć iz profesije, iz same sebe, jer ona sebe doživljava kao moćnu ženu, kardiohirurškinju. Negde na početku je i zaplet romana, gde moja Nora mora da kaže šta će da radi u životu. Srećno je zaljubljena, u srećnom braku, međutim, njen muž ima karijeru i lako mu je da odluči šta će da uradi, on zna da će da ide za Brisel. 

 U romanu, Maksimov odlazak u Brisel nije i Norin izbor, zar ne?

– Da. U isto vreme kad sam pisala ta poglavlja, gledala sam na televiziji Snežanu Banović koja u „Hronici srećnih trenutakaˮ piše o srećnim osamdesetim, o mladosti koju je ona imala, o jednom uzbudljivom Zagrebu, o rok sceni i Džoniju Štuliću koji je njena ljubav. Oni žive srećne trenutke ljubavi, muzike, mladosti jednog predivnog i razigranog vremena. Međutim, Džoni Štulić, koji postaje mega zvezda, dobija ponudu za Amsterdam i kaže Snežani – Idemo za Amsterdam! A ona njemu odgovara – A šta ću ja u Amsterdamu? Baš kad sam čula tu rečenicu, već sam napisala rečenicu kada Nora odgovara svom mužu – A šta ću ja u Briselu? Da li je to jungovski sinhronicitet ili paradigma novog vremena gde žene moraju da daju iste odgovore.  Dve žene – jedna stvarna i jedna izmaštana – moraju da daju odgovore, odnosno postavljaju ista pitanja. Obe odbijaju, dakle, jedan stvarni, a jedan fikcionalni lik, odvijaju se po istoj matrici, zauzimaju sopstvene životne stavove. Iz tih odluka sve dalje proizilazi, identiteti žene bez ljubavi, žene bez muškarca, žene sa profesijom, žene sa ogromnim emocionalnim potencijalom koji usmerava emocije na malu decu. Sve je to deo Norinog mozaika koji sam zamislila 

 Da li su Vaši romani „Life liftˮ, „Beton bluzˮ i „Nova Noraˮ autofikcija?

– Moji romani nisu autofikcija, ali imaju mene na mnogo načina. Pre svega sam jako dobar slušalac. Razgovaram sa ljudima i pažljivo slušam njihove priče. Hvatam elemente priče koji meni odgovaraju i koje mogu da iskoristim za onu moju glavnu aveniju koju razvijam kad je u pitanju jedan određeni lik. Sve su priče oko nas. Dakle, ako je autofikcija to nešto što preradim kao saznanje, nešto što mi je dobačeno nekada kao gotova priča, onda to može biti neki deo autofikcije. Ali, definitivno nisam saglasna da su moji junaci ono što je moja prepisana intima. 

 Vi ste mnogo toga iz svoje profesije i naučnih istraživanja razigrali u svojoj prozi, ne samo kao pripovedni postupak nego i kao način karakterizacije junaka.

– Neko sam ko izučava jezik kao sistem i sve ono što je moj zaključak istraživanja upregnem i iskoristim za potrebe onog što književnica u meni želi. Znači, lingvista je praktično najamnik kod književnika. Međutim, ne nužno i ne uvek. Uhvatila sam sebe da svoja znanja koja su vezana i za diskurs i za pragmatiku, a pogotovo za morfologiju, građenje reči, koristim na nivou makrostruktura, makroteksta. Metaforu sam značajno iskoristila, jer sam se njome svesno poigrala.  Ibzenova Nora je moćna metafora u mom romanu.            

Ljiljana Nikić