СЛАВИЦА ПЕРОВИЋ, ЛИНГВИСТКИЊА И КЊИЖЕВНИЦА: Све су приче око нас

A у фокусу разговора био је не само њен недавно објављени роман „Нова Нораˮ, који је прву промоцију имао управо у оквиру овог програма, него и претходни романи Славице Перовић. 

Први роман „Life liftˮ ушао је у ужи избор за НИН-ову награду 2012. године, а  2013. године црногорски селектор га је номиновао за регионалну награду „Меша Селимовић”. Овај роман имао је два издања. Други роман „Бетон блуз” (2020) имао је веома добру рецепцију и преведен је на енглески језик. „Нова Нора” је трећи ауторкин роман. 

У области лингвистике Славица Перовић се бави синтаксом, анализом дискурса, прагматиком и когнитивном лингвистиком. Ауторка је запажених монографија и радова из наведених научних области. Бројне радове објавила је у престижним часописима у земљи и иностранству. Чланица је Одбора за језик Црногорске академије наука и уметности. 

 Роман „Нова Нора“ објављен је почетком октобра, у сусрет 67. Међународном београдском сајму књига. Да ли су читаоци имали прилике да на Сајму набаве књигу?

– Мислим да су на сајму читаоци успели да нађу књигу и да почну да је читају.  Издавач „Нова књигаˮ из Подгорице и „Космосˮ из Београда, направио је једну фину акцију која је на неки начин мене изненадила. Кад сам се приближила Хали 1 Сајма и кад сам видела издигнут постер, ја сам се препала. Питала сам се заиста да ли је то моја књига међу свим тим књигама. И та нека порука ми је рекла хајде сад храбро, то је Нора заслужила на неки начин. Унутра је заиста било исто тако добро оглашено. Мислим да је књига продавана и да је Нора у том неком микропростору заслужила популарност. После  Сајма, књига ће ући у књижаре, одакле ће почети њен стварни живот. 

 Узели сте јунакињу која је драмска јунакиња, Ибзенову Нору која је свима и свему дужна. Зашто сте одлучили да том познатом драмском лику дате унутрашњи, приповедни глас?

– Био ми је потребан јак женски лик да, на неки начин, супротставим мушке и женске светове који треба да се нађу на средњем терену, терену емоционалности, љубави. Покушала сам да истражим који је то тренутак који доводи до неке врсте расцепа, када та монолитност, која је узвраћена емоција, почиње да се цепа. Распад почиње оног тренутка кад наиђу егзистенцијални проблеми, када једна модерна жена мора да одлучи шта треба да ради у животу. Максим је јак мушкарац који је политичар, а Нора је жена која добија моћ из професије, из саме себе, јер она себе доживљава као моћну жену, кардиохируршкињу. Негде на почетку је и заплет романа, где моја Нора мора да каже шта ће да ради у животу. Срећно је заљубљена, у срећном браку, међутим, њен муж има каријеру и лако му је да одлучи шта ће да уради, он зна да ће да иде за Брисел. 

 У роману, Максимов одлазак у Брисел није и Норин избор, зар не?

– Да. У исто време кад сам писала та поглавља, гледала сам на телевизији Снежану Бановић која у „Хроници срећних тренутакаˮ пише о срећним осамдесетим, о младости коју је она имала, о једном узбудљивом Загребу, о рок сцени и Џонију Штулићу који је њена љубав. Они живе срећне тренутке љубави, музике, младости једног предивног и разиграног времена. Међутим, Џони Штулић, који постаје мега звезда, добија понуду за Амстердам и каже Снежани – Идемо за Амстердам! А она њему одговара – А шта ћу ја у Амстердаму? Баш кад сам чула ту реченицу, већ сам написала реченицу када Нора одговара свом мужу – А шта ћу ја у Бриселу? Да ли је то јунговски синхроницитет или парадигма новог времена где жене морају да дају исте одговоре.  Две жене – једна стварна и једна измаштана – морају да дају одговоре, односно постављају иста питања. Обе одбијају, дакле, један стварни, а један фикционални лик, одвијају се по истој матрици, заузимају сопствене животне ставове. Из тих одлука све даље произилази, идентитети жене без љубави, жене без мушкарца, жене са професијом, жене са огромним емоционалним потенцијалом који усмерава емоције на малу децу. Све је то део Нориног мозаика који сам замислила 

 Да ли су Ваши романи „Life liftˮ, „Бетон блузˮ и „Нова Нораˮ аутофикција?

– Моји романи нису аутофикција, али имају мене на много начина. Пре свега сам јако добар слушалац. Разговарам са људима и пажљиво слушам њихове приче. Хватам елементе приче који мени одговарају и које могу да искористим за ону моју главну авенију коју развијам кад је у питању један одређени лик. Све су приче око нас. Дакле, ако је аутофикција то нешто што прерадим као сазнање, нешто што ми је добачено некада као готова прича, онда то може бити неки део аутофикције. Али, дефинитивно нисам сагласна да су моји јунаци оно што је моја преписана интима. 

 Ви сте много тога из своје професије и научних истраживања разиграли у својој прози, не само као приповедни поступак него и као начин карактеризације јунака.

– Неко сам ко изучава језик као систем и све оно што је мој закључак истраживања упрегнем и искористим за потребе оног што књижевница у мени жели. Значи, лингвиста је практично најамник код књижевника. Међутим, не нужно и не увек. Ухватила сам себе да своја знања која су везана и за дискурс и за прагматику, а поготово за морфологију, грађење речи, користим на нивоу макроструктура, макротекста. Метафору сам значајно искористила, јер сам се њоме свесно поиграла.  Ибзенова Нора је моћна метафора у мом роману.            

Љиљана Никић