IN MEMORIAM INTERVJU ZORANA ĐERIĆA: Poezija nije tržišna kategorija

Na to pitanje odgovor je tražen od relevantnih aktera iz sveta književnosti koji su se razlikovali po godinama, poetikama, pogledima na svet, ali  povezanih poezijom, među kojima je bio i dr Zoran Đerić...

Čini se da sa razvojem interneta i njegovim širenjem postaje uočljivo da se književnost polako seli na sajber prostore. Da li će u tom prelazu/selidbi u nove, virtuelne prostore poezija ostati ista, ili će se, i u kom smeru, promeniti? 

–  Forme se menjaju, suština ostaje ista: iz onoga što pretenduje da bude poezija mora da isijava pesnički senzibilitet, da se oseti lirski dah i strah od prolaznosti. I pesnici mogu da komuniciraju sa svojim čitaocima i kolegama putem interneta, ali i u tim novim prostorima ostaje prepoznatljiv pesnički supstancijalitet – pre svega stih, ritam, igre rečima, metafore (ili njihovo odsustvo), pesničke slike itd. Budući da je virtuelni prostor beskrajan, ima mesta za sve, pa i za eksperimente. Nema ograničenja, niti zabrana, koje, recimo, može da ima pisanje i objavljivanje u štampanim medijima (novine, časopisi, knjige). Sve je dopušteno i moguće. To je, znači, prostor u kome se može naći sve, a recipijent može da bira: hoće li da pročita neku klasičnu pesmu u elektronskoj formi, ili će da traga za poezijom koja ima samo elektronsko izdanje; da li će da čita, sluša ili gleda izvođenje nekog savremenog (sajber) pesnika, ili će i sam da se ogleda u tome. U tom izazovu vidim i popularnost, ali i opasnost ovakvog poetskog komuniciranja: ponekad pesnički amaterizam prevlada nad književnim vrednostima. Oni koji su manje talentovani, uporni su u borbi za svoj virtuelni pesnički opstanak, tako da prosečan čitalac poezije ne ume da odvoji ono što je vredno od svakodnevnih pesničkih blogova i nebuloza koje su od istinske poezije daleko. Kad pogledate pesničku ponudu na internetu, videćete da je najviše sajtova koji nude tzv. ljubavnu poeziju. Može da se pronađe i poezija pesnika koji su u školskim lektirama, eventualno još ponešto. Postoje, naravno, brojni individualni sajtovi samih pesnika, savremenika, pa i nekih drugih koje vode njihovi fanovi, ali to ipak nije uobičajena praksa, barem kod nas. Možda će u budućnosti svaki pesnik imati svoju internet prezentaciju, a samim tim i mogućnost da nastavi svoju pesničku egzistenciju u virtuelnom prostoru i posle svoje smrti. Ako bih se opredeljivao za najveću prednost onoga što nudi internet, onda je to upravo taj virtuelni život posle stvarnog života tako poezija na sajtu nekog pesnika može da sačuva njegov smisao i pesničku egzistenciju. Mogli bismo reći da je moderna proza – potraga za nemogućom prozom. Sličan put je imala i moderna poezija. Ona je nastojala da upotrebi pesnički materijal koji do tada nije postojao ili koga poezija prethodnih vremena nije mogla da savlada i potčini sebi. 

Da li savremena poezija ima šanse da pesnički savlada građu koju joj pruža savremeni svet (proizvode kulturne industrije, dominaciju finansijskog sektora, posthumanizam i postdemokratiju), ili će se skoncentrisati na to da opeva ono što traje?

– Ne možemo propisivati pesnicima o čemu da pevaju, oni se sami neprestano pitaju o smislu pevanja uopšte, a potom i o njegovom „sadržaju”. Mislim da je jasna uslovnost pesničkog sadržaja. U praksi, čitalačkoj, pesničkoj, vidimo da postoje najrazličitiji tokovi. I dalje je najsnažniji onaj koji bismo mogli označiti kao tradicionalni: opredeljenost za motive, strofe i rime koji samouvereno vladaju književnom scenom poslednja dva veka, kao da se ništa na njoj drugo (novo) nije desilo. Sto godina je prošlo od DADE, možda je prilika da se prisetimo iskustava avangarde. Neoavangardna umetnost, pa i poezija s njom, pokušali su da je vrate na scenu i u praksu, ali je to kratko trajalo, i ne baš uvek sa validnim rezultatima. Svojevremeno se podigla prašina zbog postmoderne, vođene su polemike, pa i dobijene pojedine bitke, ali se vrlo brzo i odustajalo od postmoderne, kad bi se ukazali neki konvencionalniji putevi i sredstva za objavljivanje knjiga i pokušaj življenja od književnosti. Srpska postmoderna poezija nije ni blizu rezultatima koje su postigli modernisti. Malo je pesnika koji su istrajali na tom traganju za novim pesničkim materijalom i novim pesničkim oblicima. Ima ih. I još su živi, pa i delatni, ali su, uglavnom, marginalizovani, tako da je široj pesničkoj publici nepoznato njihovo prisustvo i njihova pesnička praksa. Kakve ima šanse savremena poezija pred onim što je svuda oko nas ili što nam tek sledi? Iako nisam skeptik, ne mogu da dam pozitivan odgovor na ovo pitanje. Mislim da poezija nema nikakve šanse da pobedi u jednoj takvoj nehumanoj sredini. Ali opstaje kao „poezija”, tj. kao slem, kao rep, kao „stihovi” u onom što danas dominira, pre svega na muzičkoj sceni. Nisam zagovornik te vrste pevanja, mada sam svestan njegove popularnosti, pa i uticaja, pre svega na mlade. Ima u tome i provokativnosti, stava, veštine, nesumnjivo i dara, ali i mnogo banalnosti.

 Jedan od lajtmotiva razmišljanja o poeziji jeste smanjivanje broja čitalaca, ili bar čitalaca štampanih zbirki. Šta je razlog ovom trendu i da li on i na koji način povratno deluje na stvaranje poezije? 

– Poezija nije nikada imala velike tiraže. Izuzimam pesnike koji su ušli u lektire, ili klasike. Izuzimam i ona vremena (komunistička) kada je poezija imala estradnu dimenziju, pa i adekvatne tiraže. Naravno, i ona popularna, džepna izdanja pojedinih pesnika. Mislim, pre svega, na nove naslove savremenih pesnika. Malo je izdavačkih kuća koje su štampale nove pesničke knjige u tiražu većem od 1.000 primeraka. Uglavnom su nove pesničke knjige štampane u tiražu od 500 primeraka. Danas se štampa 300 primeraka, pa i manje. Toliko je otprilike onih koji će doći do tih knjiga, na književnim promocijama, gde se one, najčešće, podele. Malo je njih koje će dospeti u biblioteke. Poznati su mi slučajevi da su se pesničke knjige izbacivale iz biblioteka (gradskih, seoskih, školskih, pa i narodnih), pod izgovorom da ih niko i ne traži. Poeziju su, dakle, potiskivale „tražene” knjige, tj. bestseleri, uglavnom prozna dela koja su se pojavljivala u jednom trenutku i svojom popularnošću nametala čitaocima. A kada prođe njihova potražnja (veštački stvorena), onda u bibliotekama, na policama, ostaju ove kupusare, raščerupane, pohabane, pocepane, išvrljane, da skupljaju prašinu. A pesničke knjige, čini se, nisu dostojne ni te bibliotečke prašine. Zato se i ne štampaju u velikim tiražima, ne možete ih naći na knjižarskim rafovima. Ako vam ih ne pošalje izdavač, ili autor, nećete ni znati da su objavljene, niti da postoje. Pa čak i kad ih pošalju na adrese malobrojnih redakcija književnih listova i časopisa, pitanje je da li će se neki urednici, potom i književni kritičari, zainteresovati za njihovo prikazivanje. Znači, nemamo ni recepciju pesničkih knjiga. Izuzev nekoliko privilegovanih pesnika (najčešće pod pokroviteljstvom srpskog PEN-a), ili pod dirigovanjem nekih književnih lobija, pojedinih udruženja pisaca, žirija, redakcija, krugova moći... 
Ne bih koristio izraz „trend”, kao ni drugi, još popularniji u našoj kulturi, „brend”, to je pogrešno. Poezija nije i ne može da bude u trendu, pa ni van trenda, jer književnost uopšte nije u takvim katogorijama održiva, svaki pokušaj da se ubaci na tržište bio je poguban. Ipak, bez obzira na ovakvu katastrofalnu situaciju, poezija se i dalje piše i objavljuje. Koliko se čita i vrednuje, posebno je pitanje. Čak ni nagrađivanje ne utiče na povećanje njenog prisustva i uticaja. Ali ja ne razmišljam o tome. Odavno ne razmišljam o svom potencijalnom čitaocu. Poezija je za mene lična, subjektivna, želja, potreba, način izražavanja, ogledanja sa sobom i drugima (kad kažem „drugi”, mislim na svoje prethodnike, a ne na savremenike i čitaoce). Zato sam svesno hermetičan pesnik, dostupan samo najupornijima, odabranima. Ne interesuju me veliki tiraži,  pa ni nagrade i druga priznanja. Zato i objavljujem retko, kod malih izdavača. I nema mojih pesničkih knjiga u knjižarama i bibliotekama. Prašinu mogu da skupljaju na nekim manje prometnim i manje izloženim mestima. Ili su već predate pepelu i zaboravu. A možda poneka pesma zaluta u neki sajber prostor, bezimena, dok je ne otkrije neki posetilac i usvoji kao svoju ili definitivno izbriše. 
 

(Letopis Matice srpske, jul-avgust 2016)