MIKA TANILA, REDITELJ: Između čoveka i mašine
Filmskom reditelju i vizuelnom umetniku Miki Tanili, proteklog leta, na Festivalu evropskog filam Palić uručena je nagrada“Underground Spirit”. Ova nagrada dodeljuje se za izuzetan rad na polju nezavisnog filma i jedinstvenu autorsku poetiku izgrađenu van glavnih tokova filmske industrije. Bila je to dragocena prilika za susret sa njim i nekim od njegovih ostvarenja: Patent br. 314805, Fizički prsten , Svet, Optički zvuk , Budućnost nije ono što je bila, Neuspešna praznina...
U vašim filmovima, na poseban način, i formom i sadržinom, bavite se nečim što nas sve danas neizbežno zaokuplja?
- Većina mojih filmova se na neki načina bavi odnosom između čoveka i mašine, i time kako tehnologija i njen razvoj kroz istoriju utiču na nas i našu kulturu. Danas, recimo, kako mobilni telefoni deluju na našu svest i savest. Veoma dugo se bavim filmom, ali nemama omiljni žanra ili ideju koliko film mora da traje. Neki od mojih filmova imaju samo dva minuta, reč je o apstraktnim filmovima, a radio sam i filmove od dva sata kao i one koji su po trajanju između. Za mene je svaki novi projekat podjednako važan. Volim sve vrste formata, kao i tu posebnu dimenzyiju apstraktnog filma.
Kakva su Vaša razmišljanja i zaključci o odnosu nas i mašina?
– Ne verujem preterano u superiornost tehnologije. Mnogi moji filmovi bave se slomom ili promašajima koji nastaju kada mašine prestanu da rade, kada se jave greške i stvari krenu nizbrdo. Interesuje me šta se tada zanimljivo dešava. Mislim da su te greške, ti krhki lomljivi elemnti nešto sa čime pokušavam da komuniciram u mojim filomovima. Kao što rekoh, tehnologiju ne volim previše, i mada nam je neophodna nisam tehnofrik , i ne znam zašto imam toliko radova o mašinama. Možda je to ipak zato što mislim da nam tehnologija omogućava zanimljiv način da se oslikaju naši snovi kao ljudskih bića, da se vidi šta su naše vrednosti i da vidimo kakav život želimo da živimo u budućnosti. Zašto želimo da razvijamo određene mašine i da li će za nas život i dalje imati vrednost. Za kinematografiju je tehnolgija nešto konkretno, mašine na tom polju mogu da urade mnoge stvari na zanimljiv način na mnogim planovima, posebno na vizuelnom.
Da li smo danas prezasićeni svim vrstama slika, pa i pokretnim?
- Da. Preopterećeni smo slikama i previše vremene provodimo pred kompjuterskim ekranima ili ekranima mobilnih telefona. To sve što nam se nudi je veoma privlačno i u ovom trenutku ima veliku snagu. Jer, još pre destak godina bila nam je nezamisliva dostupnost tolikoj količini razanovrsnog vizuelnog i tekstualnog materijala, i uz to ogromnoj količini nformacija. Koristim ajfon kao i mnogi drugi, to je deo svakodnevnog života ali me brine šta to radi sa našim mozgom i našom svesti i kako će ovakav progres u narednih dvadest - tridest godina na nas uticati. Sad mala deca rastu gledajuć u te ekrane, a to možde neće dovesti do dobre evolucije.
Uzimajući sve pomenuto u obzir, šta je danas po vama relevantno u svetu specifičnih vizuelnih umetnosti?
- Veliko pitanje. Što se mene tiče, pola mog vremena provodim praveći filmove, a pola baveći se vizuelnom umetnošću: instalacijama, kolažima... Za mene je važno u vizuelnoj umetnosti da ne stvaram dela koja su lepa. A čuo sam mnoge ljude kako komentarišu da su prelepa, estetski prijatna i takve stvari. Pokušavam da se držim toga da svrha umetnosti nije da bude slatka, prijatna i lepa. Imate toliko vrsta lepote ali to nije moj cilj. U mom slučaju, kada je reč o filmovima i vizuelnoj umetnosti, pokušavama da u tome što radim pronađem avanturu, da angažujem svoj instnikt i da se u potpunosti skoncentrišem na to što radim. Želim da me to iznenadi i nikada ne znam krajnji rezultat. Često na nečemu radim i po dve godine, baš onako kako ne bi radio Alfred Hičkok, koji je precizno osmišljavao i unapred znao šta i kad će uraditi tokom kreatvnog procesa. Zato volim da puno vremena provedem montirajaći film, da se napunim greškama, isprobam različite puteve i jednog dana konačno shvatim da je moj rad završen i da je spreman za prikazivanje.
Kako proširiti krug konzumenata vizuelnih umetnosti?
– Mislim da je to vrlo važano pitanje i izizovan zadatak. Dolazim iz Finske, a to je prilično napredna zemlja kada su u pitanju obrazovanje, pravo na jednakost, demokratija... Međutim unazad dve godine pojavljuje se veoma snažan uticaj desnog političkog krila kroz partije desnice i ekstremene desnice te vlada ima prilično posla da se izbori za kulturu u Finskoj, za koju se sredstva stalno smanjuju. Misliti da kultura nije važna je uznemirujuće i zastrašujuće. Da ne bude tako, važnu ulogu ima i obrazovanje sa kojim se počinje od malih nogu, još od vrtića.
Vladimir Crnjanski