МИКА ТАНИЛА, РЕДИТЕЉ: Између човека и машине

 У вашим филмовима, на посебан начин, и формом и садржином, бавите се нечим што нас све данас неизбежно заокупља?

- Већина мојих филмова се на неки начина бави односом између човека и машине, и тиме како технологија и њен развој кроз историју утичу на нас и нашу културу. Данас, рецимо, како мобилни телефони делују на нашу свест и савест. Веома дуго се бавим филмом, али немама омиљни жанра или идеју колико филм мора да траје. Неки од мојих филмова имају само два минута, реч је о апстрактним филмовима, а радио сам и филмове од два сата као и оне који су по трајању између. За мене је сваки нови пројекат подједнако важан. Волим све врсте формата, као и ту посебну димензyију апстрактног филма. 

 Каква су Ваша размишљања и закључци о односу нас и машина?

– Не верујем претерано у супериорност технологије. Многи моји филмови баве се сломом или промашајима који настају када машине престану да раде, када се јаве грешке и ствари крену низбрдо. Интересује ме шта се тада занимљиво дешава. Мислим да су те грешке, ти крхки ломљиви елемнти нешто са чиме покушавам да комуницирам у мојим филомовима. Као што рекох, технологију не волим превише, и мада нам је неопходна нисам технофрик , и не знам зашто имам толико радова о машинама. Можда је то ипак зато што мислим да нам технологија омогућава занимљив начин да се осликају наши снови као људских бића, да се види шта су наше вредности и да видимо какав живот желимо да живимо у будућности. Зашто желимо да развијамо одређене машине и да ли ће за нас живот и даље имати вредност. За кинематографију је технолгија нешто конкретно, машине на том пољу могу да ураде многе ствари на занимљив начин на многим плановима, посебно на визуелном. 

 Да ли смо данас презасићени свим врстама слика, па и покрeтним? 

- Да. Преоптерећени смо сликама и превише времене проводимо пред компјутерским екранима или екранима мобилних телефона. То све што нам се нуди је веома привлачно и у овом тренутку има велику снагу. Јер, још пре дестак година била нам је незамислива доступност толикој количини разановрсног визуелног и текстуалног материјала, и уз то огромној количини нформација. Користим ајфон као и многи други, то је део свакодневног живота али ме брине шта то ради са нашим мозгом и нашом свести и како ће овакав прогрес у наредних двадест - тридест година на нас утицати. Сад мала деца расту гледајућ у те екране, а то можде неће довести до добре еволуције. 

 Узимајући све поменуто у обзир, шта је данас по вама релевантно у свету специфичних визуелних уметности?

- Велико питање. Што се мене тиче, пола мог времена проводим правећи филмове, а пола бавећи се визуелном уметношћу: инсталацијама, колажима... За мене је важно у визуелној уметности да не стварам дела која су лепа. А чуо сам многе људе како коментаришу да су прелепа, естетски пријатна и такве ствари. Покушавам да се држим тога да сврха уметности није да буде слатка, пријатна и лепа. Имате толико врста лепоте али то није мој циљ. У мом случају, када је реч о филмовима и визуелној уметности, покушавама да у томе што радим пронађем авантуру, да ангажујем свој инстникт и да се у потпуности сконцентришем на то што радим. Желим да ме то изненади и никада не знам крајњи резултат.  Често на нечему радим и по две године, баш онако како не би радио Алфред Хичкок, који је прецизно осмишљавао и унапред знао шта и кад ће урадити током креатвног процеса. Зато волим да пуно времена проведем монтирајаћи филм, да се напуним грешкама, испробам различите путеве и једног дана коначно схватим да је мој рад завршен и да је спреман за приказивање.

 Како проширити круг конзумената визуелних уметности? 

– Мислим да је то врло важано питање и изизован задатак. Долазим из Финске, а то је прилично напредна земља када су у питању образовање, право на једнакост, демократија... Међутим уназад две године појављује се веома снажан утицај десног политичког крила кроз партије деснице и екстремене деснице те влада има прилично посла да се избори за културу у Финској, за коју се средства стално смањују. Мислити да култура није важна је узнемирујуће и застрашујуће. Да не буде тако, важну улогу има и образовање са којим се почиње од малих ногу, још од вртића. 

  Владимир Црњански