FILMSKA KRITIKA Mediteranska misija "Lazarev put"

Za to mu je potrebna neka dozvola, neki papir od lokalnih vlasti, a to po onome što doživljava nije nimalo lako, ako već ne i preiritantno, iscrpljujuće, za njega gotovo izluđujuće. Od činovnika do činovnika, u čudnovatom, svetlom ali hladnom ambijentu mediteranskog, ostrvskog gradića kojeg kao da oplakuju talasi, Lazar na svakom sledećem koraku saznaje da mu uvek nešto fali: neki potpis, neki broj, neki dokument, upitnik koji i ne zna kako da popuni. Dok su činovnici kruti i neumoljivi, zatočenik je, razumljivo, sve rastrojeniji – nije san, mada je sve to poprilično i čudna java. Tek dosta će se talasa obiti o morsku obalu, a i filmske trake proteći, dok Lazar, inače ulični umetnik – ima višegodišnju karijeru žive statue po evropskim gradovima – ne naiđe na nešto čovečniji prijem i, mada i dalje, na neki način neobično razumevanje njegovog problema...
Po svemu viđenom, „Lazarev put”, jasno pozicioniran u žanrovski okvir misterije/fantastike sa (ne)očekivanim uplivom u sferu duhovnosti, kao retkost u domaćoj kinematografiji, iako ne bez mana, zavređuje punu gledalačku pažnju, kao u svakom segmentu zaokruženo filmsko ostvarenje koje polazne zadatosti nepretenciozno nado- građuje promišljanjima o ličnoj slobodi, pokajanju i smislu života. Prva polovina filma, kafkijanska po temi i atmosferi, u svojoj mučnosti i repetitivnosti navodi na to da ćemo videti još jednu priču o nesalomivosti i apsurdnosti visokobirokratizovanog sistema, višom voljom, uvek onoga iznad, osmišljenog samo da bi tlačio i inače zbunjenog i izgubljenog pojedinca. 

Dužinom ovog segmenta samo delimično se postiže željeni efekat bezizlaza, ali i predugo razvlači i varira valjda svakom, ne samo iz literature već i svakodnevice, pročitano, viđeno i doživljeno. Lazarev hod po kancelarijskim mukama u ovom delu filma tako ostaje ipak papirnat, iako dat u gradaciji od nemila do nedraga, nedovoljno ubedljiv, a opet i malo više nego što je trebalo razotkrivajući za ono što će uslediti.
Drugi deo „Lazarevog puta” – u kojem junak zaustavljen u limbu, jasno hoda ka poslednjem, konačnom odredištu u večnosti, izložen sofisticiranijem razmatranju i obaveštavanju od strane božjih službenika u jednoj od ovozemaljskih filijala čistilišta – bogatiji je promenama, likovima i razotkrivajućim a sugestivnim dijalozima ovog koji je u „procesu” i njegovih sve milosrdnijih islednika. Istina, i deo glumačke ekipe (Nebojša Dugalić, Žarko Radić, Judita Franković Brdar), angažovane u dugom ali dinamičnom raspletu, imao je i više scenarističkog štofa za sugestivna, snažnija glumačka ostvarenja koja uveliko doprinose i željenom emotivnom naboju ove parabole o onome šta je vredno u ljudskom životu. 

U poređenju sa prethodnim i prvim igranim ostvarenjem Ivana Jovića – „Isceljenje” (2014) kao filmom o oprostu, čvrsto vezanim za ovo vreme i događaje, ovenčanim sa više nagrada na međunarodnim festivalima, „Lazarev put” nema ni tako snažnu etičku liniju, a ni takav dramski naboj, ali ostaje u domenu bavljenja važnim pitanjima ljudskosti, povezujući ih sa motivima one najplemenitije duhovnosti. Moguće da je to u skladu sa, za ovu priliku odabranim žanrom, koji je, s druge strane, pružio slobodniju mogućnost kombinacije narativnog materijala sa bogatim vizuelnim, meditativnim panoramama. Grčko primorje ih neodoljivo provocira a one nalazi svoje vredno mesto u „Lazarevom putu”. 

Vladimir Crnjanski