PROF. DR GORAN VASIN: „Srbija i Republika Srpska - nacionalne, istorijske, kulturne i geopolitičke veze – osnova zajedništva (prvi deo)“

U načelu progresivna i emancipatorska ideja jedinstva Srba, Hrvata i Slovenaca, koja je po svojoj suštini imala pragmatične političke ciljeve rešavanja problema sva tri naroda u Austrougarskoj i šire na Balkanu, vrlo brzo je pokazala manjkavosti i podele koje su novu državu dovele na nivo nefunkcionalnosti već prilikom rasprava o prvom Ustavu 1921. Stanje međusobne netrpeljivosti je kulminiralo ubistvom hrvatskih poslanika u Skupštini leta 1928, te uvođenjem ličnog režima kralja Aleksandra koji će i sam stradati u atentatu u Marseju 1934.

Podela zemlje na banovine i forsiranje integralnog jugoslovenstva nisu smirili političke strasti, već ih naprotiv stavili u drugi oblik i formu. Jugoslovenstvo, koje je u ideologiji Aleksandra Karađorđevića trebalo da bude integrišući faktor, pokazalo se u većoj meri kao faktor dugoročne destabilizacije. Politička realnost bila je drugačija od pragmatične jugoslovenske ideje nastale u komplikovanim vremenima pre i tokom Velikog rata. Često se čini da je jugoslovenska ideja u osnovi bila antihabzburška po svojoj suštini i političkom pragmatizmu Nikole Pašića i elita Južnih Slovena. Strah od obnove Dvojne monarhije, vraćanja Hrvata i Slovenaca pod punu političku kontrolu Pešte ili Beča, ili nova ratna razaranja mnogo više su uticali na privremeno političko zbližavanje nego nerealno jedinstvo Južnih Slovena.

Multinacionalne carevine, nadnacionalne po svom integrativnom obliku, nisu uspele da prevaziđu test nacionalnog buđenja u 19. i početkom 20 veka. Ideja jugoslovenstva nije imala drugačiju perspektivu. Pokazalo se u Drugom svetskom ratu ali i tokom raspada Jugoslavije da je cena loše procene bila isuviše velika po Srbe kao narod u 20 veku. Bosna i Hercegovina upravo su najočitiji primer. Vekovi osmanske uprave koja je periferiju otvorila za uticaje iz susedne Habzburške monarhije ili srpskih država Srbije i Crne Gore pokazali su neefikasnost, tromost i pretrajalost nekada jake imperije koju nisu moglu da sačuvaju Hatišerif (1839) i Hatihumajun (1856). Karađorđeva i Miloševa Srbija, od 1830-ih zemlja slobodnog seljačkog poseda, dokazano je bila matica okupljanja za Srbe koji su živeli u tom momentu u drugim delovima Osmanske carevine. Manji broj buna tokom Prvog ustanka, prodor Karađorđa ka Dobrunu i Višegradu, bili su signal da se kreira ideja šireg oslobođenja. Knez Miloš Obrenović podržavao je ideju useljavanja srpskih porodica na teritoriju Kneževine Srbije. Agilni vladari Crne Gore Petar I Petrović Njegoš, Petar II Petrović Njegoš i knjaz Danilo vodili su aktivnu i oružanu borbu za pripajanje Hercegovine Crnoj Gori.

Vreme ozbiljnijeg angažovanja Ilije Garašanina krajem 1840-ih da preko mreže svojih poverenika i trgovaca sakuplja informacije o stanju u Bosni, uz ustanak Luke Vukalovića, svedoče kroz izvore o sve jačoj težnji Srba za pripajanjem srpskim državama. Akcija Srbije, kako se tada govorilo i pisalo, bila je usmerena na to da se oslobode Bosna i Hercegovina od osmanske vlasti, što je bio cilj i politike koja je osmišljena na Cetinju. Tokom 1850-ih i 1860-ih intentzivira se pokret za osnivanje srpskih škola, jačaju mreže, kako se pisalo, nacionalnih radnika, ali tu su i ideje kneza Mihaila o ratu s Osmanlijama za konačno oslobođenje Srba u Osmanskoj carevini, na prvom mestu u Bosni i Hercegovini. U Bosni je bilo više manjih pobuna u tom periodu.

Na istim osnovama po svojoj suštini nastupa i knjaz Nikola. Sa druge strane Srbi u Bosni i Hercegovini ubrzano pokazuju svoju ideju za organizovanjem, razvijanjem sopstvenih kapaciteta da kroz crkvu, školu i prosvetne institucije krenu putem emancipacije i stvaranja pretpostavki za ujedinjenje sa matičnim srpskim državama. Ustanci tokom Velike istočne krize 1875–1878. poseban su pokazatelj ove činjenice. Pogromi i stradanja izazvani od strane lokalnih bašibozuka pokrenuli su lavinu koja je bila pripremana godinama. Ustanici u Bosni, i posebno Hercegovini, krenuli su da novom energijom ruše osmansku vlast, baš kao što i Srbija i Crna Gora polaze u rat s Osmanlijama. Legendarna imena Bogdana Zimonjića, Stojana Kovačevića, Mića Ljubibratića poslužila su i kasnijim generacijama kao simbol borbe protiv tuđe vlasti.

Mladobosanci će nastupiti na sličan način, sa drugačijom revolucionarnom osnovom protiv Austrougarske, ali i neopredeljenom težnjom da se Bosna i Hercegovina oslobode vlasti Beča i Pešte. Stavovi Velikih sila na Berlinskom kongresu 1878, koji su na koncu doveli do okupacije Bosne i Hercegovine, nisu ugasili težnju za nacionalnim povezivanjem i integracijom s obe strane Drine, Dunava i Save. Iako su obe srpske države dobile nezavisnost i ozbiljna proširenja, Berlinski kongres je posebno u mlađim generacijama Srba u Monarhiji smatran nacionalnom tragedijom. Takvi stavovi često su preovladali i u istoriografiji u vremenima posle 1918. i posebno 1945. Tokom Austrougarske uprave na crkvenom planu i u pogledu škola ostvareni su solidni rezultati. Podignut je veliki broj crkava i otvoren nemali broj škola, jačale su crkvene opštine u Mostaru i Sarajevu koje postaju simbol srpskog povezivanja i samouverenog jačanja građanske i trgovačke klase.

Režim Benjamina Kalaja značajno doprinosi podelama. Obazriva i često dalekovida politika Ilije Garašanina i kneza Nikole prema muhamedancima, koje su želeli da pridobiju za saradnju duboko svesni činjenice da će kraj osmanske vladavine značiti trajne potrese u nekada vladajućim strukturama, ogledala se u pokušajima da se nađe način za potencijalni kompromis. Kalaj će vešto pretvoriti strah muhamedanskih elita u antagonizam prema Srbiji i Crnoj Gori. Preko mreže rimokatoličkih samostana i škola posebno u zapadnoj Herecgovini, agitacijama po duhu pravaškog nadbiskupa Štadlera Kalaj potpiruje direktno zagovaranje ideje isključive pripadnosti Bosne i Hercegovine Hrvatskoj. Stanje duha je bilo slično u nastajućoj vojnoj eliti koja je učestvovala u gušenju ustanka 1882. Konrad fon Hecendorf je, primera radi, tokom ustanka predlagao raseljavanje srpskih civila i ustaničih porodica u Hercegovini.

Pogromi i stradanja su se nastavili posle Sarajevskog atentata 1914, kasnije u tzv. veleizdajničkim procesima, raseljavanjem stanovništva, slanjem civila u logore širom Monarhije, ali i interniranjem i ubijanjem sveštenika. Po istom modelu osmišljen je i sproveden genocid nad Srbima u zloglasnoj NDH. Sistematsko proterivanje, ubijanje civila, uništavanje SPC trebali su da onemoguće obnovu Jugoslavije ili da je federalističkim preuređenjem postave na nove osnove, nasuprot velikosrpskoj hegemoniji kako je bilo zacrtano u Kompartijskoj viziji buduće države. Narodnooslobodilačku borbu, u kojoj će u velikoj meri učestvovati Srbi iz Bosne i Hercegovine, upravo na slobodarskim tradicijama koje smo pominjali ne treba mešati sa idejama KPJ za preuređenjem Jugoslavije. Jedinstvo bazirano na kultu druga Tita i Partije se pokazalo neuspešno i pođednako tragično kao i nejasno integralno jugoslovenstvo kralja Aleksandra. Raspad Jugoslavije doveo je ponovo do tragičnih dešavanja na prostorima gde nisu zaceljene rane iz Drugog rata. Živo podsećanje na genocid u NDH rodilo je ideju da se ne sme ponoviti i dozvoliti stradanje iz 1941. po sličnom modelu. Stvaranje Republike Srpske, u istorijskom i geopolitičkom kontekstu dešavanja iz 1991. i 1992, daje novu dimenziju rešavanju srpskog pitanja na prelomu vekova. Uticajem Velikih sila, baš kao i 1878, 1918. i 1945, često su onemogućeni dogovori suprostavljenih strana, a smišljeno su produbljeni nesporazumi i otvarane stare rane.

Suštinske veze Srbije i Republike Srpske na istorijskoj, duhovnoj i kulturnoj osnovi, uz puno poštovanje Dejtonskog mirovnog ugovora iz 1995, međunarodnog prava i obaveza, danas simbolišu ekonomsku, privrednu i kulturnu povezanost Srba u, svedočimo, turbulentnim i teškim geopolitičkim prilikama i neizvesnom toku događaja u globalnoj političkoj areni. Obnova duhovnosti, podizanje hramova, zidanje škola i bolnica, puteva most su koji spaja sve ljude dobre volje koji žive u regionu. Istorijsko iskustvo tragičnih dešavanja oba svetska Rata i raspada Jugoslavije još više daje uverenja da je kulturno, ekonomsko i duhovno povezivanje Srbije i Republike Srpske put budućeg zajedništva, poštovanja vlastitih i tuđih tradicija, uz puno uvažavanje odluka Dejtona. To je jedini put da se u opasnoj geopolitičkoj utakmici Velikih sila pronađe mir i dugotrajni prosperitet.

Goran Vasin