IN MEMORIAM: Nikola Simić – glumac koji je voleo Čaplina

a prva mi je bila „buba“ čiji svaki šraf poznajem. Što je rekao jedan stari glumac, Aleksandar Saša Zlatković,  “život drugu knjigu piše”, pa je tako i za mene ispisao svoju. Hteo sam i da budem slikar i konkurisao sam u srednjoj likovnoj školi u Novom Sadu. Pripremao sam se uporno i otišao kod brata Slavka koji je tada živeo u Novom Sadu i igrao u SNP-u. Polagao i vratio se u Beograd. Javio mi je da nisam položio. Kasnije mi je priznao da je sreo jednu moju koleginicu koja je polagala sa mnom u likovnoj školi i ona mu je rekla da joj je žao što uz takav talenat i položeni ispit nisam postao slikar. Shvatio sam da mu je bilo teško kao samcu da se brine o meni i zato mi je rekao da nisam položio, ali mu ništa nisam rekao. Jer, postao sam glumac, to je moj život... 

Ovo mi je izgovorio u možda poslednjem, ali zasigurno retkom intervjuu koji je dao glumac Nikola Simić, jedan u plejadi velikih koji je gegom ušao u našu svakodnevicu i ostao u njoj zauvek i stekao brojne nagrade za maestralne pozorišne, filmske, tv role, uloge. Među njima i ona u predstavi „Buba u uhu” koja je više od četiri decenije ostala da živi i puni dvoranu JDP sve do danas, kada nas je napustio glumac za kim, bilo gde da se pojavio, od deteta do starca, bi uzviknuli: eno Pantića!

- Da, da, taj film „Tesna koža“ je čudo. Sećam se kada smo ga radili, kada je izašao doživeli smo takvo pljuvanje kritike da je bilo strašno. Međutim, ta „Tesna koža“ je nadživela sve filmove u našoj kinematografiji, filmove koji su navodno doživljavali grdna priznanja i hvale kao remek dela  - pričao je glumac koji je, bez osmeha, zasmejavao milione.

Kako, s kojim umećem, nije otkrio, jer ni sam nije znao, to je očito bio umetnički dar koji je nosio u sebi.

-Da, ne bih mogao da vam odgovorim na to pitanje kako, ali ću vam reći jedno, da je moj uzor bio, iako nisam tih dimenzija, Čarli Čaplin. Mislim da novinari njega nisu nikada to pitali... Želeo sam da budem dramski glumac, pa mi se ta želja nije ostvarila i verovatno da je u pitanju taj kontrast koji čovek nosi u sebi - objašnjavao je Simić za koga je najveće priznanje za glumu bilo „Pavle Vuisić“.

Kako je pripovedao, „Paja je bio moj prvi partner kada sam zaigrao na  filmu i šteta što više nismo igrali zajedno”. A otkrio nam je da mu je najdraža bila uloga Pometa u predstavi „Dundo Maroje“ u režiji Miroslava Belovića postavljenoj 1975, ali i kako je postao glumac.

- Sve je krenulo od mog brata Slavka, koji je još kao gimnazijalac u Osnovnoj školi „Car Dušan“ na Zvezdari pravio predstave. On je začetnik, klica ideje da gluma uđe u našu kuću. Jednom prilikom zamolio me je da uskočim, radilo se o nekom nestašnom detetu koga majka dovodi kod „ukrotitelja“ koga je on igrao. Kako sam to uradio ne znam, ali Slavko mi je na kraju predstave rekao: slušaj, od tebe nikad neće biti glumac. Kad sam odlučio da upišem Akademiju, bratski me je ubeđivao da to ne radim, da je glumačka profesija mučna i hleb gorak. Sećam se tog našeg razgovora u njegovoj maloj kući u Gozd Martuljku u Sloveniji. Pozajmili smo “voziček”, kolica sa dva točka od gazde Janeza i iz Gozd Martuljka gurali te daske u Kranjsku goru na obradu. Ne znam koliko je to kilometara, ali taj put nikada neću zaboraviti, jer me je moj brat ubeđivao sve vreme da ne treba da budem glumac. Bez obzira na sve, ja sam u sebi duboko odlučio: da, biću glumac.

D. Milivojević

Brojni likovi komičnog repertoara

Nikola Simić rođen je u Beogradu 1934, a glumu je diplomirao na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Prvu ulogu dobio je još kao student 1957. u Jugoslovenskom dramskom pozorištu čiji je stalni član postao 1959. i u kome je igrao do januara ove godine. Igrao je mnogobrojne likove iz komičnog, ali i dramskog repertoara. U najdugovečnijoj predstavi koja se igrala više od četiri decenije, „Buba u uhu” Žorža Fejdoa, tumačio je uloge Viktor-Emanuela Šandebiza i Poša. Igrao je i u mnogobrojnim filmovima i TV-serijama. Poznat je i po sinhronizacijama crtanih filmova na srpski jezik. Dobitnik je Sterijine nagrade i tri godišnje nagrade JDP-a, Srebrne arene u Puli i nagrade za životno delo „Pavle Vuisić”.