IN MEMORIAM: Никола Симић – глумац који је волео Чаплина

а прва ми је била „буба“ чији сваки шраф познајем. Што је рекао један стари глумац, Александар Саша Златковић,  “живот другу књигу пише”, па је тако и за мене исписао своју. Хтео сам и да будем сликар и конкурисао сам у средњој ликовној школи у Новом Саду. Припремао сам се упорно и отишао код брата Славка који је тада живео у Новом Саду и играо у СНП-у. Полагао и вратио се у Београд. Јавио ми је да нисам положио. Касније ми је признао да је срео једну моју колегиницу која је полагала са мном у ликовној школи и она му је рекла да јој је жао што уз такав таленат и положени испит нисам постао сликар. Схватио сам да му је било тешко као самцу да се брине о мени и зато ми је рекао да нисам положио, али му ништа нисам рекао. Јер, постао сам глумац, то је мој живот... 

Ово ми је изговорио у можда последњем, али засигурно ретком интервјуу који је дао глумац Никола Симић, један у плејади великих који је гегом ушао у нашу свакодневицу и остао у њој заувек и стекао бројне награде за маестралне позоришне, филмске, тв роле, улоге. Међу њима и она у представи „Буба у уху” која је више од четири деценије остала да живи и пуни дворану ЈДП све до данас, када нас је напустио глумац за ким, било где да се појавио, од детета до старца, би узвикнули: ено Пантића!

- Да, да, тај филм „Тесна кожа“ је чудо. Сећам се када смо га радили, када је изашао доживели смо такво пљување критике да је било страшно. Међутим, та „Тесна кожа“ је наџивела све филмове у нашој кинематографији, филмове који су наводно доживљавали грдна признања и хвале као ремек дела  - причао је глумац који је, без осмеха, засмејавао милионе.

Како, с којим умећем, није открио, јер ни сам није знао, то је очито био уметнички дар који је носио у себи.

-Да, не бих могао да вам одговорим на то питање како, али ћу вам рећи једно, да је мој узор био, иако нисам тих димензија, Чарли Чаплин. Мислим да новинари њега нису никада то питали... Желео сам да будем драмски глумац, па ми се та жеља није остварила и вероватно да је у питању тај контраст који човек носи у себи - објашњавао је Симић за кога је највеће признање за глуму било „Павле Вуисић“.

Како је приповедао, „Паја је био мој први партнер када сам заиграо на  филму и штета што више нисмо играли заједно”. А открио нам је да му је најдража била улога Помета у представи „Дундо Мароје“ у режији Мирослава Беловића постављеној 1975, али и како је постао глумац.

- Све је кренуло од мог брата Славка, који је још као гимназијалац у Основној школи „Цар Душан“ на Звездари правио представе. Он је зачетник, клица идеје да глума уђе у нашу кућу. Једном приликом замолио ме је да ускочим, радило се о неком несташном детету кога мајка доводи код „укротитеља“ кога је он играо. Како сам то урадио не знам, али Славко ми је на крају представе рекао: слушај, од тебе никад неће бити глумац. Кад сам одлучио да упишем Академију, братски ме је убеђивао да то не радим, да је глумачка професија мучна и хлеб горак. Сећам се тог нашег разговора у његовој малој кући у Гозд Мартуљку у Словенији. Позајмили смо “возичек”, колица са два точка од газде Јанеза и из Гозд Мартуљка гурали те даске у Крањску гору на обраду. Не знам колико је то километара, али тај пут никада нећу заборавити, јер ме је мој брат убеђивао све време да не треба да будем глумац. Без обзира на све, ја сам у себи дубоко одлучио: да, бићу глумац.

Д. Миливојевић

Бројни ликови комичног репертоара

Никола Симић рођен је у Београду 1934, а глуму је дипломирао на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Прву улогу добио је још као студент 1957. у Југословенском драмском позоришту чији је стални члан постао 1959. и у коме је играо до јануара ове године. Играо је многобројне ликове из комичног, али и драмског репертоара. У најдуговечнијој представи која се играла више од четири деценије, „Буба у уху” Жоржа Фејдоа, тумачио је улоге Виктор-Емануела Шандебиза и Поша. Играо је и у многобројним филмовима и ТВ-серијама. Познат је и по синхронизацијама цртаних филмова на српски језик. Добитник је Стеријине награде и три годишње награде ЈДП-а, Сребрне арене у Пули и награде за животно дело „Павле Вуисић”.