Pažljivo nanizane švapske kuće, sređene, sveže našminkane, s velelepnim ajnfort kapijama, kibicima i ogromnim prozorima, liče na stamene čuvare domova i porodica koje su ostale verne banatskoj ravnici.

Bar dok ne stignete do izlaska iz sela, ka Beloj Crkvi, pa shvatite da ste na uzvišenju s kog pogled doseže dalje od Dunava.

– Sve je lepo u Straži, od ulaska do izlaska iz sela – tvrdi predsednik Saveta Mesne zajednice Jonel Omoran.

A mi mu verujemo, jer smo se i uverili, najpre tražeći plažu na Karašu, koja je jedna od najlepših koje smo do sada videli. Voda bistra, naprosto smaragdna, dno prepuno školjki, dok se safirni vilini konjici poigravaju sa zelenišem koje izvire ili pluta po glatkoj površini. Sa obližnje vrbe visi ljuljaška tik iznad vode koja nije ni do kolena, a može se sesti i na klupu ili deblo koje u blizini leži i služi da upotpuni užitak na vodi. Prosto – fantazija!

– Plažu smo počeli da uređujemo pretprošle godine i sad tu dolaze ne samo naši meštani, već i iz okolnih sela i Vršca – dodaje Omoran.

Prvo pominjanje Straže datira iz 1717. godine i to kao Lagerdorf, što u prevodu znači logorsko mesto, a koje je služilo carskoj konjici. Budući da je, gledano u pravcu Dunava, selo izdignuto, logično je bilo da je odatle bio najbolji pogled iz banatske ravnice ka jugu i tadašnjem Otomanskom carstvu.

Koliko 1718. godine doseljeni su prvi stanovnici, najpre Nemci, koji su i napravili čuveni mlin na Karašu, ali se njihova kolonija raspala 1938. godine, pa su šest leta kasnije doseljeni Rumuni, koji su i danas najzastupljeniji u Straži, koja to ime nosi pod 1880. godine.

Oko 400 duša danas prespava u Straži, dok je skoro još toliko nekuda sa strane. Prema rečima našeg sagovornika, samo stariji planiraju da se vrate, s tim da, ukoliko neko i želi da kupi kuću, to ne može da uradi bez finih para. A niko neće za velike novce u Stražu, što je greška.

– Trenutno nam je najneophodnija apoteka, koju nikad nismo ni imali, ali već neko vreme je tražimo. Teško je privući, svi kažu da im nije isplativo. Onda mi, koji radimo u Vršcu ili Beloj Crkvi, idemo u nabavku onima koji ne mogu da odu do grada. Inače imamo dosta autobusa, pa i linijski taksi koji košta 500 dinara u jednom pravcu – priča naš sagovornik.

Da je selo živnulo dokazuje i činjenica da je od februara aktivirana folklorna mlađa grupa pri KUD-u „Mihaj Eminesku”, koja okuplja 24 dece uzrasta od četiri do 14 godina. A za ovih nekoliko meseci uspeli su da se plasiraju na najveću smotru – pokrajinsko takmičenje koje će se krajem septembra održati u Vrbasu.

– KUD postoji otkad ja znam za sebe i ima pozrišnu trupu, pevačku, horsku i fanfare. Oko 95 odsto mališana iz sela je uključeno u našu sekciju – ponosan je Omoran, dodajući da su koreografije i muzika prilagođeni baš dečjem uzrastu.

Ono po čemu je Straža takođe nadaleko poznata, jeste po specifičnom uskršnjem običaju čuvanja Hristovog groba u rumunskoj pravoslavnoj crkvi Rođenja presvete Bogorodice (izgrađene 1854. godine otkad taj običaj u kontinuitetu i postoji), za šta su, od Velikog petka do nedelje, danoćno zaduženi mladi seoski momci sa šubarama i drvenim puškama.

Baš kao pravi stražari! Iliti – Stražani, kako se zovu meštani ovog banatskog seoceta.

Tekst i foto: Lea Radlovački

Svi na sladoled u Stražu

Ukoliko vas put navede do Vršca ili Bele Crkve, pa i Kovina, nemojte da vam bude mrsko da prođete kroz Stražu i na glavnoj ulici pronađete malu poslastičarnicu koja pravi najbolji sladoled. Vlasnik ovog slatko-osvežavajućeg kutka je Zulfičar Zulfija koji je davne 1968. godine otvorio poslastičarnicu „Jagoda”, a kako je otišao u penziju i postao deda, preimenovao ju je u „Azra”, po svojoj unuki.

– Prvo sam kao dete iz Makedonije došao u Izbište, 1957. godine, a onda sam sa 26 godina došao u Stražu i otvorio poslastičarnicu – priča nam naš domaćin, koji je nekada pravio i prodavao i kolače, a danas samo sladoled i limunadu. – Za mene se isplati, radim sezonski i uz penzijicu mi je ovo dovoljno. Bolje je kad radim, nego da samo sedim.

Jagoda, kivi, jogurt, borovnica, lešnik, čokolada... samo su neki od ukusa koji su dostupni u „Azri”, a kako vlasnik kaže, trenutno najbolje ide plazma! A to što svi tvrde da je sladoled najbolji, pa, imaju pravo. Dobro, možda nije najbolji na svetu, ali i te kako ima pun ukus i jasnu aromu (direkt iz Italije) koja osvežava taman koliko treba.

Pozajmi onoliko koliko si spreman da oprostiš

Poljoprivrednici iz Straže u svom ataru mahom uzgajaju kukuruz, suncokret i žito, budući da im je zemlja tvrđa i ne ore se tako lako. Čak ni stoke nema kao što je nekad bilo, u svakoj kući bar po jedna krava. Ovo je sudbina koju deli i Tiberiu Gojka koji obrađuje 100 hektara zemlje.

– Ostao sam bez oca dok sam bio beba, familija se rasturila, nisam imao novca da se školujem i ostao sam na zemlji – priseća se svojih početaka naš sagovornik koji je, malo po malo, stigao do svega što danas ima. – U životu sam više stvari radio, bio sam i preduzetik. Za mene je moto, ako nisam za svoju porodicu stvorio i ako oni nisu bolji od mene, onda je to za mene neuspeh.

Kao momak, dok su mu deda i baba bili živi pa mogli da pomažu, imao je i nešto stoke, ali je onda odlučio da se posveti isključivo ratarstvu.

– Od subvencija sam do sada dobio samo od države, mada sam konkuriosao i za pokrajinske. Moj deda je živeo skoro sto godina pa sam dosta naučio od njega. Rekao je, pozajmi čoveku onoliko koliko si spreman da mu oprostiš. E, na tu foru sam išao sa subvencijama, pa ako ih ne dobijem, neću se osiromašiti. Ali sam bio na lekovima za smirenje, stres je to – veli Tiberiu, dodajući da računa da će se baviti poljoprivredom bar još desetak godina.