Пажљиво нанизане швапске куће, сређене, свеже нашминкане, с велелепним ајнфорт капијама, кибицима и огромним прозорима, личе на стамене чуваре домова и породица које су остале верне банатској равници.

Бар док не стигнете до изласка из села, ка Белој Цркви, па схватите да сте на узвишењу с ког поглед досеже даље од Дунава.

– Све је лепо у Стражи, од уласка до изласка из села – тврди председник Савета Месне заједнице Јонел Оморан.

А ми му верујемо, јер смо се и уверили, најпре тражећи плажу на Карашу, која је једна од најлепших које смо до сада видели. Вода бистра, напросто смарагдна, дно препуно шкољки, док се сафирни вилини коњици поигравају са зеленишем које извире или плута по глаткој површини. Са оближње врбе виси љуљашка тик изнад воде која није ни до колена, а може се сести и на клупу или дебло које у близини лежи и служи да употпуни ужитак на води. Просто – фантазија!

– Плажу смо почели да уређујемо претпрошле године и сад ту долазе не само наши мештани, већ и из околних села и Вршца – додаје Оморан.

Прво помињање Страже датира из 1717. године и то као Лагердорф, што у преводу значи логорско место, а које је служило царској коњици. Будући да је, гледано у правцу Дунава, село издигнуто, логично је било да је одатле био најбољи поглед из банатске равнице ка југу и тадашњем Отоманском царству.

Колико 1718. године досељени су први становници, најпре Немци, који су и направили чувени млин на Карашу, али се њихова колонија распала 1938. године, па су шест лета касније досељени Румуни, који су и данас најзаступљенији у Стражи, која то име носи под 1880. године.

Око 400 душа данас преспава у Стражи, док је скоро још толико некуда са стране. Према речима нашег саговорника, само старији планирају да се врате, с тим да, уколико неко и жели да купи кућу, то не може да уради без финих пара. А нико неће за велике новце у Стражу, што је грешка.

– Тренутно нам је најнеопходнија апотека, коју никад нисмо ни имали, али већ неко време је тражимо. Тешко је привући, сви кажу да им није исплативо. Онда ми, који радимо у Вршцу или Белој Цркви, идемо у набавку онима који не могу да оду до града. Иначе имамо доста аутобуса, па и линијски такси који кошта 500 динара у једном правцу – прича наш саговорник.

Да је село живнуло доказује и чињеница да је од фебруара активирана фолклорна млађа група при КУД-у „Михај Еминеску”, која окупља 24 деце узраста од четири до 14 година. А за ових неколико месеци успели су да се пласирају на највећу смотру – покрајинско такмичење које ће се крајем септембра одржати у Врбасу.

– КУД постоји откад ја знам за себе и има позришну трупу, певачку, хорску и фанфаре. Око 95 одсто малишана из села је укључено у нашу секцију – поносан је Оморан, додајући да су кореографије и музика прилагођени баш дечјем узрасту.

Оно по чему је Стража такође надалеко позната, јесте по специфичном ускршњем обичају чувања Христовог гроба у румунској православној цркви Рођења пресвете Богородице (изграђене 1854. године откад тај обичај у континуитету и постоји), за шта су, од Великог петка до недеље, даноћно задужени млади сеоски момци са шубарама и дрвеним пушкама.

Баш као прави стражари! Илити – Стражани, како се зову мештани овог банатског сеоцета.

Текст и фото: Леа Радловачки

Сви на сладолед у Стражу

Уколико вас пут наведе до Вршца или Беле Цркве, па и Ковина, немојте да вам буде мрско да прођете кроз Стражу и на главној улици пронађете малу посластичарницу која прави најбољи сладолед. Власник овог слатко-освежавајућег кутка је Зулфичар Зулфија који је давне 1968. године отворио посластичарницу „Јагода”, а како је отишао у пензију и постао деда, преименовао ју је у „Азра”, по својој унуки.

– Прво сам као дете из Македоније дошао у Избиште, 1957. године, а онда сам са 26 година дошао у Стражу и отворио посластичарницу – прича нам наш домаћин, који је некада правио и продавао и колаче, а данас само сладолед и лимунаду. – За мене се исплати, радим сезонски и уз пензијицу ми је ово довољно. Боље је кад радим, него да само седим.

Јагода, киви, јогурт, боровница, лешник, чоколада... само су неки од укуса који су доступни у „Азри”, а како власник каже, тренутно најбоље иде плазма! А то што сви тврде да је сладолед најбољи, па, имају право. Добро, можда није најбољи на свету, али и те како има пун укус и јасну арому (директ из Италије) која освежава таман колико треба.

Позајми онолико колико си спреман да опростиш

Пољопривредници из Страже у свом атару махом узгајају кукуруз, сунцокрет и жито, будући да им је земља тврђа и не оре се тако лако. Чак ни стоке нема као што је некад било, у свакој кући бар по једна крава. Ово је судбина коју дели и Тибериу Гојка који обрађује 100 хектара земље.

– Остао сам без оца док сам био беба, фамилија се растурила, нисам имао новца да се школујем и остао сам на земљи – присећа се својих почетака наш саговорник који је, мало по мало, стигао до свега што данас има. – У животу сам више ствари радио, био сам и предузетик. За мене је мото, ако нисам за своју породицу створио и ако они нису бољи од мене, онда је то за мене неуспех.

Као момак, док су му деда и баба били живи па могли да помажу, имао је и нешто стоке, али је онда одлучио да се посвети искључиво ратарству.

– Од субвенција сам до сада добио само од државе, мада сам конкуриосао и за покрајинске. Мој деда је живео скоро сто година па сам доста научио од њега. Рекао је, позајми човеку онолико колико си спреман да му опростиш. Е, на ту фору сам ишао са субвенцијама, па ако их не добијем, нећу се осиромашити. Али сам био на лековима за смирење, стрес је то – вели Тибериу, додајући да рачуна да ће се бавити пољопривредом бар још десетак година.