KNJIŽEVNA KRITIKA Ako je čekanje ključ, zaborav je brava: „Čekanje zaborav”, Morisa Blanšoa

Neko reče da teško je slikati more kad ne znaš odakle da počneš. Misli u ovom romanu, pouke, filozofski fragmenti i zapisi, što im je predodređeno da napuste okvir korica ne bi li ostali u našem pamćenju dokle je i nas, jesu književne minijature najvišeg ranga. Dakle, teško jeste pisati i o filozofskim romanima kao što je Čekanje zaborav  Morisa Blanšoa ako ne  znaš odakle da počneš. A tako jeste jer njegovi rukopisi sadrže posebnu književnu snagu koja je uveliko promenila način ispisivanja mišljenja i shvatanja No, da pokušamo. ali kako? Po savetu Milana Bogdanovića koji je ostavio iza svojih poučnih kritičarskih tekstova divnu misao: Da „kritičar treba i mora sve manje da bude sudija, a sve više stvaralac za sebe.” 

Dakle, i da hoćemo, ne možemo da počnemo od Zaborava jer, na kraju krajeva i sam ovaj pročitani roman ne dozvoljava nam da ga nikada zaboravimo. Odmah, na početku, ostaje nam Čekanje.

Pročitan roman Blanšoa ostaje da intezivno živi u našim mislima kao virus koji se ne može otkloniti. Naravno, tako ne bi bilo da Blanšo nije od odabranih,  retkih filozofa pisaca koji su umeli i znali da ožive maštu do njenih najviših vrhova.

 Život je nemoguć bez čekanja čekanja (Onaj ko živi u čekanju vidi kako mu u susret ide život kao praznina čekanja i čekanje kao praznina onoga što je s one strane života.). Čekanje čekanja čekanje, prisećanje zaborava, zaborav prisećanja zaborava - živo misaono blato. Tako nastaje ono što uviđamo, a uviđamo da postoje tačke kojima se neprestano i nužno vraćamo. Živo misaono blato (San o noći bez snova.) u koju je zapala piščeva, ali i naša misao, bezdani bunar svega onoga što se može reći o ljudskom životu, stalna misao koja se objavljuje u neobjašnjivoj veličanstvenoj sudbini čekanja Čekanja. Čekanje zaborav Morisa Blanšoa vešto nas vodi sve provocirajući (samo)pitanjima o značenju zaborava i čekanja. I od nas čitalaca, rekli bismo čak i drsko, traži filozofske odgovore. Dakako, s pretpostavkom da se slažemo sa tvrdnjom autora kako čekanje (Nemogućnost čekanja suštinski pripada čekanju.) može uništiti samu svrhu čekanja, onda mu se (ne)voljno i sami pridružujemo kao tragači u istraživanju paradoksa čekanja sve razmišljajući o ulozi i postojanja vremena, o životu i smrti, o pitanjima koja i ne traže odgovore a dobiju ih, o odgovorima na kojima se više ne postavljaju pitanja jer ako ih kojim slučajem iznova dobiju, znalački izmiču zato što su prethodni odgovori zapravo bili samostvarajuća jasnost, omiljeno misaono oružje filozofa. Jer, smisao, suština i postojanja Čekanja jesu u samom jezgru života, iliti  privremene životne stalnosti. I baš ta stalnost jeste neprocenjiva vrednost Blanšovog ukupnog književnog dela zbog koje bi bar jedna od  njegovih knjiga trebalo uvek da se nalazi na vašem noćnom ormariću, kako bi, ako ne više, ono jedan jedini fragment - rečenicu pročitali pre spavanja  ne bi li i na taj način,  od istinskog sadržaja ljudskog bića, bar nešto poneli sa sobom kao svetlost u noćnu tamu. Kao svetlost, u noćnu tamu, da. Evo tek nekoliko filozofema: Prestani da govoriš ako želiš da te čujem/razumem. / Nikada neće saznati ono što je znao. U tome se sastoji samoća /. Blanšo tako najbolje prenosi na čitaoce, manifestuje i prezentuje bar delić svog originalnog duhovnog iskustva. 

ČEKANJE (Čekanje, čekanje koje je odbijanje da se bilo šta čeka, spokojno prostranstvo koje koraci odmotavaju). U neodoljivoj potrebi da uzdiže sebe i nipodaštava sve što je vremenski iza i ispred njega, razara ih i na  ruševinama razorenog postavlja svoj sopstveni značaj. Tada, pod svetlošću Čekanja i njegove ironije (Čekanje ne zna za ono što čeka i uništava ga. Čekanje ništa ne čeka.) sve oko njega (i sam Zaborav) zaostaje ono što je nejako, nedovoljno i nesavršeno. Čekanje je ukorenjeno  u našu stvarnost više nego što se da i zamisliti. I, ako je kolevka najzlatnija, moramo priznati da je čekanje najbitnija reč u životu. Posle čitanja, zahvaljujući svojoj plodnoj mašti, dobrovoljno, primoravamo sebe da u rukama dugo držimo sklopljenu pročitanu knjigu da „primimo“ mudrost sklupčanu u knjizi kako valja, da se rvemo s njom i prihvatimo na kraju poraz ili pobedu, zavisi od nas. Da dubokno udahnemo, jer... Blanšo Čekanje zaborav posvećuje svačijem Čekanju, i vašem, naravno.      

Na kraju, u jednom munjevitom čitalačkom skraćenju shvatamo uspelu ispisanu istoriju piščeve težnje za savršenim filozofski-književnim izrazom i jasno nam je da nas je Blanšo ostavio na raskrsnici od koje počinje naše lutanje i muka duha. Zato je teško pisati o njegovom stvaralaštvu ako ne znaš odakle da počneš. I jedan savet. Zaboravite Zaborav (Zaborav, ništa osim zaborava, slika zaborava, slika kroz čekanje vraćena zaboravu.), na Čekanje ne možete i da hoćete. 

Milan R. Simić