SLUČAJ SENĆANSKOG MAĐARSKOG KAMERNOG POZORIŠTA Vodostaj Tise u porastu
Tokom prošle nedelje nedvosmisleno smo se osvedočili da je na našoj pozorišnoj mapi rođeno novo, originalno žarište pozorišne energije: njegov naziv glasi Senćansko mađarsko kamerno pozorište (Zentai Magyar Kamaraszínház), a njegova „umetnička majka“ i osoba najzaslužnija za njegov pocvat je glumica i rediteljka Kinga Mezei.
Naime, tokom četvorodnevne (19-22. juna) smotre svojih recentnih dostignuća, koju je Senćansko mađarsko kamerno pozorište upriličilo za svoju publiku i zainteresovane goste, svaki iole iskusniji pratilac domaćih pozorišnih prilika mogao se uveriti u dve stvari. Prvo, koliko je teško uspostaviti visok teatarski umetnički nivo u jednoj sredini skrajnutoj od velikih centara, a uz to i jezički „manjinskoj“. I drugo, u kojoj meri je to jednostavno – da ne kažemo lako – kada se postigne spoj promišljenog umetničkog koncepta (repertoar i izbor reditelja), ambiciozne i traganju sklone glumačke i uopšte umetničke ekipe, požrtvovanja pri korišćenju skromnih sredstava, i, naravno, umeća da se probudi i održi (očigledno postojeći) interes publike.
Da počnemo od trećeg među nabrojanim elementima: ne sećam se da sam skoro (ako i uopšte) doživeo situaciju u kojoj članovi ansambla (koji je, inače,već pre par godina dobio status profesionalnog) menjaju sami komplikovanu scenografiju između dvaju predstava – igrajući pritom u obema! A ponudili su nam senćanski pozorišni stvaraoci program kojeg odlikuje tematska i problemska (na nivou tekstualnog predloška ili okvira), ali i stilska i žanrovska (na nivou izvođenja) raznovrsnost. Što se tiče dimenzije inovativnosti, njegov radikalniji „pol“ svakako označava „Hladan suton“, predstava koju je, na osnovu stihova Janoša Siverija i slika Jožefa Beneša, režirala Kinga Mezei. Gradeći dionizijsku napetost između likovnog i muzičkog kao naličje (apolonske) napetosti između intimnog i opštesvetskog, Mezeijeva je glumcima, pre svega Zoltanu Devaiju i Tamašu Hajduu, otvorila provokativan prostor za dočaravanje Siverijeve „dinamitaške“ biografije.
Suprotni programski pol smotre, barem za potpisnika ovih redova, označava „Rastrgnite me“, predstava koju je prema delima Ištvana Domonkoša, takođe postavila Kinga Mezei. Preplitanje pustolovnog zamaha i naturalističkog detalja, egzotičnih miljea (Jadran) i likova a la Bukovski (tezgaroški bend), tako tipično za Domonkošovu prozu, rediteljka je suptilno otvorila jednim korakom unazad: „retro“, ali sa dozom ironije, u kojem se, kao predvodnici uigranog tima, ipak najbolje snalaze Judit Verebeš i Gabor Mesaroš. Judit Verebeš briljira i kao Maša u predstavi Čehovljevog „Galeba“, u režiji Čabe Kiša, a ne manje sjajni su Kinga Mezei (Arkadina) i Aron Silađi (Trepljev), dok majstorstvo Arona Balaža - spoj Sorina i Dorna -navodi na pomisao da bi ovaj glumac bio u stanju da sa pođednakom uverljivošću odigra i Antigonu!
Ostale predstave prikazane u okviru smotre – pomalo formalistički zaigrana „A šta bi sa ženom“ po Čehovljevim humoreskama, spektakularno intonirana postavka Petefijevog „Viteza Janoša“ (za decu) i veoma duhovita, pevački vrhunska „Šarena laža iliti tajna vela“ u režiji Šandora Lasla – premda različite u dometima i meri inventivnosti, potvrđuju da je ovde reč o pozorištu koje je dokazalo kako ima šta da ponudi u našem postojećem umetničkom okruženju, ali koje, takođe, očigledno ima perspektivu i potencijale za dalji razvoj. Poželimo im, zato, uspešnu i uzbudljivu plovidbu, Tisom i svim ostalim pozorišnim rekama.
Svetislav Jovanov