СЛУЧАЈ СЕНЋАНСКОГ МАЂАРСКОГ КАМЕРНОГ ПОЗОРИШТА Водостај Тисе у порасту

Наиме, током четвородневне (19-22. јуна) смотре својих рецентних достигнућа, коју је Сенћанско мађарско камерно позориште уприличило за своју публику и заинтересоване госте, сваки иоле искуснији пратилац домаћих позоришних прилика могао се уверити у две ствари. Прво, колико је тешко успоставити висок театарски уметнички ниво у једној средини скрајнутој од великих центара, а уз то и језички „мањинској“. И друго, у којој мери је то једноставно – да не кажемо лако – када се постигне спој промишљеног уметничког концепта (репертоар и избор редитеља), амбициозне и трагању склоне глумачке и уопште уметничке екипе, пожртвовања при коришћењу скромних средстава, и, наравно, умећа да се пробуди и одржи (очигледно постојећи) интерес публике.

Да почнемо од трећег међу набројаним елементима: не сећам се да сам скоро (ако и уопште) доживео ситуацију у којој чланови ансамбла (који је, иначе,већ пре пар година добио статус професионалног) мењају сами компликовану сценографију између двају представа – играјући притом у обема! А понудили су нам сенћански позоришни ствараоци програм којег одликује тематска и проблемска (на нивоу текстуалног предлошка или оквира), али и стилска и жанровска (на нивоу извођења) разноврсност. Што се тиче димензије иновативности, његов радикалнији „пол“ свакако означава „Хладан сутон“, представа коју је, на основу стихова Јаноша Сиверија и слика Јожефа Бенеша, режирала Кинга Мезеи. Градећи дионизијску напетост између ликовног и музичког као наличје (аполонске) напетости између интимног и општесветског, Мезеијева је глумцима, пре свега Золтану Деваију и Тамашу Хајдуу, отворила провокативан простор за дочаравање Сиверијеве „динамиташке“ биографије. 

Супротни програмски пол смотре, барем за потписника ових редова, означава „Растргните ме“, представа коју је према делима Иштвана Домонкоша, такође поставила Кинга Мезеи. Преплитање пустоловног замаха и натуралистичког детаља, егзотичних миљеа (Јадран) и ликова а ла Буковски (тезгарошки бенд), тако типично за Домонкошову прозу, редитељка је суптилно отворила једним  кораком уназад: „ретро“, али са дозом ироније, у којем се, као предводници уиграног тима, ипак најбоље сналазе Јудит Веребеш и Габор Месарош. Јудит Веребеш бриљира и као Маша у представи Чеховљевог „Галеба“, у режији  Чабе Киша, а не мање сјајни су Кинга Мезеи (Аркадина) и Арон Силађи (Трепљев), док мајсторство Арона Балажа - спој Сорина и Дорна -наводи на помисао да би овај глумац био у стању да са пођеднаком уверљивошћу одигра и Антигону! 

Остале представе приказане у оквиру смотре – помало формалистички заиграна „А шта би са женом“ по Чеховљевим хуморескама, спектакуларно интонирана поставка Петефијевог „Витеза Јаноша“ (за децу) и веома духовита, певачки врхунска „Шарена лажа илити тајна вела“ у режији Шандора Ласла – премда различите у дометима и мери инвентивности, потврђују да је овде реч о позоришту које је доказало како има шта да понуди у нашем постојећем уметничком окружењу, али које, такође, очигледно има перспективу и потенцијале за даљи развој. Пожелимо им, зато, успешну и узбудљиву пловидбу, Тисом и свим осталим позоришним рекама.  

Светислав Јованов