VETRENJAČA U BEČEJU, jedna od najstarijih u Vojvodini: Preživela i granate i tranziciju

Vetrenjače su već dobro poznati simboli ravničarskih predela, ne samo kod nas već i širom sveta. Jedna od najstarijih u Vojvodini, podignuta je 2. oktobra 1794. godine u Elemiru, a sazidao je Agošton, sin banatskog veleposednika Isaka Kiša.

Od tog vremena, vetrenjače počinju naglo da se podižu širom Vojvodine uporedo sa razvojem zemljoradnje i proizvodnjom žita. Prema popisu iz 1880. godine u Vojvodini je bilo 280 vetrenjača, a najviše ih je bilo u vetrovitom Banatu gde je praktično u svakom selu bila po jedna, dok ih je u nekim mestima poput Melenaca, Kumana, Elemira bilo i po nekoliko... 

Krajem 19. i početkom 20. veka, vetrenjače postepeno ustupaju mesto industrijskim mlinovima, koji su bili jačih kapaciteta i koji su većom snagom i brzinom mleli žitarice. Neke vetrenjače su tada prepravljane pa je u njih uvođena struja kako bi se povećala njihova efikasnost, ali je industrijska revolucija učinila svoje pa su moderni mlinovi potpuno izbacili vetrenjače iz ovog posla.

Do sredine 20. veka svega je još par vetrenjača u Vojvodini mlelo žito i to za one malobrojne koji su želeli da koriste brašno samleveno kamenom. Prema podacima koje je dr Živana Krejić prikupila u periodu od 2010.  do 2016. godine i objavila u monografiji „Vojvođanske vetrenjačenekad i sad“, od nekadašnjih 280 objekata, 21. vek je dočekalo svega 11, pri čemu sa tog spiska sada treba skinuti i onu u Gunarošu koja je zbog izuzetno lošeg stanja u kojem se nalazila decenijama, pre nekoliko meseci srušena.

U narednim sedmicama, „Dnevnik“ će obići neke od preostalih vetrenjača, a za početak ćemo predstaviti bečejsku u koja je još 1991. godine pretvorena u eksluzivni restoran „Don Kihot“ što ju je po svemu sudeći i spasilo sudbine koje su zadesile mnoge druge vetrenjače u Vojvodini.

Smeštena u šumarku na Iđoškom putu, bečejska vetrenjača se praktično ne vidi sve dok joj ne priđete na nekoliko metara. Izgrađena 1896. što i piše na njenim vratima, vetrenjača je bila u vlasništvu lokalne porodice Kohajda.

U Drugom svetskom ratu je preživela granatiranje i u njoj se žito mlelo snagom vetra sve do kraja pedesetih godina prošlog veka kada je u vetrenjaču ubačen motor koji je zamenio vetar. Međutim ni to joj nije pomoglo da opstane na tržištu pa je već početkom šezdesetih vetrenjača zatvorena.

Kada je krajem osamdesetih, vetrenjaču otkupila porodica Balint, objekat je bio već u dosta lošem stanju i usledila je dvogodišnja rekonstrukcija i prilagođavanje kompletnog prostora za restoran koji je otvoren 1991. godine i od tada važi za mesto koje se mora posetiti u ovom kraju. Tada je vetrenjača renovirana praktično od temelja do krova, dok je unutrašnjost uređena tako da se i sada mogu naslutiti obrisi nekadašnjeg mlina.

Od stare vetrenjačarske opreme je sačuvano nešto alata kao i mlinsko kamenje koje kao neka vrsta muzejske skulpture sada krasi dvorište bečejske vetrenjače.

Prema rečima sadašnje vlasnice, Marine Blažić Glavar- danov, restoran ima elemente modernog ugostiteljskog kompleksa sa dodatim novoizgrađenim objek- tima, ali „srce“ čini ipak čini stara vetrenjača oko koje se „sve vrti“.

-Taj spoj nasleđa koji nosi vetrenjača i onoga što je u međuvremenu ovde urađeno je nešto što se ljudima sviđa. Svakako je vetrenjača najveća atrakcija koja privlači goste, a mi se trudimo da i drugim sadržajem privučemo i zadržimo goste  – kaže Marina.

Da su gosti restorana prilično „verni“ ovom mestu govori i primer Radovana i Julije koje smo sreli u vetrenjači. Ovaj stariji par je 62 godine u braku, a kako kažu preko 30 godina su redovni gosti „Don Kihota“.

Iako stručnjaci za zaštitu spomenika kulture generalno nisu naklonjeni komercijalizaciji takvih objekata, primer vetrenjače u Bečeju govori da je najčešće to jedini način da se sačuvaju makar i u nešto izmenjenom obliku.

Par stotina vojvođanskih vetrenjača kojima se u međuvremenu izgubio svaki trag govore to isto, a u narednim nedeljama „Dnevnik“ će istražiti još neke od preostalih.

Niko Perković