ВЕТРЕЊАЧА У БЕЧЕЈУ, једна од најстаријих у Војводини: Преживелa и гранате и транзицију

Ветрењаче су већ добро познати симболи равничарских предела, не само код нас већ и широм света. Једна од најстаријих у Војводини, подигнута је 2. октобра 1794. године у Елемиру, а сазидао је Агоштон, син банатског велепоседника Исака Киша.

Од тог времена, ветрењаче почињу нагло да се подижу широм Војводине упоредо са развојем земљорадње и производњом жита. Према попису из 1880. године у Војводини је било 280 ветрењача, а највише их је било у ветровитом Банату где је практично у сваком селу била по једна, док их је у неким местима попут Меленаца, Кумана, Елемира било и по неколико... 

Крајем 19. и почетком 20. века, ветрењаче постепено уступају место индустријским млиновима, који су били јачих капацитета и који су већом снагом и брзином млели житарице. Неке ветрењаче су тада преправљане па је у њих увођена струја како би се повећала њихова ефикасност, али је индустријска револуција учинила своје па су модерни млинови потпуно избацили ветрењаче из овог посла.

До средине 20. века свега је још пар ветрењача у Војводини млело жито и то за оне малобројне који су желели да користе брашно самлевено каменом. Према подацима које је др Живана Крејић прикупила у периоду од 2010.  до 2016. године и објавила у монографији „Војвођанске ветрењаченекад и сад“, од некадашњих 280 објеката, 21. век је дочекало свега 11, при чему са тог списка сада треба скинути и ону у Гунарошу која је због изузетно лошег стања у којем се налазила деценијама, пре неколико месеци срушена.

У наредним седмицама, „Дневник“ ће обићи неке од преосталих ветрењача, а за почетак ћемо представити бечејску у која је још 1991. године претворена у екслузивни ресторан „Дон Кихот“ што ју је по свему судећи и спасило судбине које су задесиле многе друге ветрењаче у Војводини.

Смештена у шумарку на Иђошком путу, бечејска ветрењача се практично не види све док јој не приђете на неколико метара. Изграђена 1896. што и пише на њеним вратима, ветрењача је била у власништву локалне породице Кохајда.

У Другом светском рату је преживела гранатирање и у њој се жито млело снагом ветра све до краја педесетих година прошлог века када је у ветрењачу убачен мотор који је заменио ветар. Међутим ни то јој није помогло да опстане на тржишту па је већ почетком шездесетих ветрењача затворена.

Када је крајем осамдесетих, ветрењачу откупила породица Балинт, објекат је био већ у доста лошем стању и уследила је двогодишња реконструкција и прилагођавање комплетног простора за ресторан који је отворен 1991. године и од тада важи за место које се мора посетити у овом крају. Тада је ветрењача реновирана практично од темеља до крова, док је унутрашњост уређена тако да се и сада могу наслутити обриси некадашњег млина.

Од старе ветрењачарске опреме је сачувано нешто алата као и млинско камење које као нека врста музејске скулптуре сада краси двориште бечејске ветрењаче.

Према речима садашње власнице, Марине Блажић Главар- данов, ресторан има елементе модерног угоститељског комплекса са додатим новоизграђеним објек- тима, али „срце“ чини ипак чини стара ветрењача око које се „све врти“.

-Тај спој наслеђа који носи ветрењача и онога што је у међувремену овде урађено је нешто што се људима свиђа. Свакако је ветрењача највећа атракција која привлачи госте, а ми се трудимо да и другим садржајем привучемо и задржимо госте  – каже Марина.

Да су гости ресторана прилично „верни“ овом месту говори и пример Радована и Јулије које смо срели у ветрењачи. Овај старији пар је 62 године у браку, а како кажу преко 30 година су редовни гости „Дон Кихота“.

Иако стручњаци за заштиту споменика културе генерално нису наклоњени комерцијализацији таквих објеката, пример ветрењаче у Бечеју говори да је најчешће то једини начин да се сачувају макар и у нешто измењеном облику.

Пар стотина војвођанских ветрењача којима се у међувремену изгубио сваки траг говоре то исто, а у наредним недељама „Дневник“ ће истражити још неке од преосталих.

Нико Перковић