SEĆANJE: Sava Stepanov (1951 - 2024) Na putu umetnosti

I samo fragmenti nakon reči u vidu tekstualnih traka, ostaju u ormanu kritičke riznice sa dovoljno visprenih smernica koje će i ubuduće pomagati da bolje razumemo savremenost i umetnost u njoj. U kontekstu uvoda prisećamo se svih pročitanih tekstova o značajnim pojavama na sceni savremene umetnosti Vojvodine, Srbije, Evrope i sveta, o poveznicama pojmova koji su tumačili probleme modernog umetnika, o sjajnim zapažanjima i monografskim studijama o našim velikim umetnicima. 

Godinama smo podrazumevali i prihvatali tekstove Save Stepanova kao markere i preko potrebne uvodnike, razrađene teze i karakterizacije koje su redom imale efektne pogovore, zaključke i lucidna otkrića. Čak i kada je citirao poznate misli svojih kolega teoretičara umetnosti i likovnih kritičara, i tada je, uputno, stavljao suštinu ispred formalne fraze, refleksiju iznad dosetke, dubinsku analizu kao okvir za dalja promišljanja. Pomagao je umetnicima da dosegnu smisao slike posle postmodernističkih učinaka i konceptualnih talasa a da pritom budu svesni pozicije koju zauzimaju u umetničkim redovima.

Dobronamerno je sugerisao umetnicima naznake savremenosti uz uvek izrečenu opomenu kako ne treba da se udalje od sopstvene osobenosti koju im pridaje podneblje kao i brojne okolnosti trenutka. Vreme je posmatrao isključivo kao trenutak u povodu kreativnog iskoraka označavajući ga kao vreme u kojem živimo stvarajući umetnost. 

Sava Stepanov, neprekidno se pitao, posmatrajući srž umetničkog dela, dokle se prostiru granice ljudske otuđenosti, alijenacije (kako je voleo da kaže) i koliko su društveni turbulentni tokovi zaslužni za umetnički rezultat. Odgovore na sopstvena filozofska pitanja o savremenoj umetnosti, kolekcijama i položaju umetnika u tehnologizovanom dobu, nalazio je u realizovanim postavkama, u dijalogu dunavskog prefiksa. U njima je zajedno sa kolegama i umetnicima hvatao ođeke regionalnih, politikom narušenih i potmulih zvukova kulture i umetnosti, sa izuzetnom merom za kritički ugao posmatranja. 

Svestan stalne promene, Sava Stepanov započeo je svoj rad na temeljima svojih prethodnika a okrenut iskustvu, pazio je na konstrukcije rečenica jednog Đorđa Jovića, slušao Miću Nikolajevića i Jovu Soldatovića, i potom, prijateljski i kolegijalno otvorio vrata u sebi svim onim umetnicima koje danas pamtimo i pratimo. Sa njima je bio u ravnopravnom odnosu uz umereni ton podrške i svi su znali da nije bilo boljeg saputnika umetnicima što su ustalili umetnička mišljenja i akademije, izneli na svojim ramenima sva državna uređenja i opstali. 

Diplomirao je Sava Stepanov na katedri za istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a svoju karijeru započeo je u Galeriji Matice srpske (1972−1979), potom u Foto-galeriji (1979−1993), Centru za vizuelnu kulturu „Zlatno oko” (1993–2010) i u Zavodu za kuluturu Vojvodine (2010−2014). Priredio je niz autorskih izložbi u zemlji i inostranstvu, teosnivač i umetnički direktor brojnih međunarodnih manifestacija u Novom Sadu.  Godine 2019. Galerija Matice srpske primila jedinstven dar: Poklon -zbirku likovnog kritičara i kolekcionara Save Stepanova.

Danilo Vuksanović