Sava Stepanov, likovni kritičar: Umetnost mora imati autonomiju

U pitanju je eminentna kolekcija od 75 umetničkih dela, slika, skulptura, grafika i radova u različitim formama novih medija, nastalih na vojvođanskom umetničkom prostoru od šezdesetih godina do danas, a koje je skupio bard ovdašnje likovne kritike i sada poklonio GMS. Dela 57 poznatih umetnika pored raznovrsnosti likovnih izraza, umetničkih linija i stremljenja pokazuju bogatstvo tehnika i tehnologija izrade i mogu se uslovno smestiti u kategorije konceptualne umetnosti, neoekspresionističke prakse i geometrijske apstrakcije.

 Kolekcije koje baštinimo čine osnove mnogih zbirki u muzejima i njihov karakter u velikoj meri odražava ličnost sakupljača. Zbirke se kroz vreme dopunjuju i usled društvenih promena menjaju primarni oblik. Ipak, gotovo sve kolekcije rezultat su odabira pojedinca. Kakav je vaš odnos prema kolekcioniranju i koja su merila kojima ste se vodili prilikom formiranja Poklon-zbirke?

– Možda će zazvučati neuverljivo kad to kažem u trenutku kada Galeriji Matice srpske predajem svoju zbirku - ali ja zaista sebe nikada nisam smatrao kolekcionarom. Ova kolekcija nije nastajala kao planski i sistematski osmišljavan i realizovan projekat. Sve je počelo spontano, ljubiteljski. Još je u roditeljskom domu bilo je nekoliko umetničkih dela koja su me, na određeni način približila umetnosti. Zapravo, od tih dečačkih dana mi je godilo da budem okružen umetničkim delima, a potom je to postaonajbolji mogući ambijent za moj rad. Prve tekstove o umetnosti i likovne kritike objavio sam na samom početku sedamdesetih godina, dakle skoro pre pola decenije, a u isto vreme, sam se zaposlio u Galeriji Matice srpske. Već tada je bio trasiran moj životni put i poziv. Sarađivao sam sa velikim brojem umetnika, pisao sam predgovore za kataloge, imao redovnu rubriku likovne kritike u časopisu „Misao”, jedno vreme sam prilježno sarađivao sa novosadskim Poljima i somborskim „Dometima”, počeo sam da koncipiram i postavljam autorske izložbe... Sarađivao sam sa velikim brojem umetnika, postajali smo prijatelji. Uz to, svi smo osećali da smo u „istom loncu“ uvek sa određenom dozom rezigniranosti zbog neravnopravnog položaja delatnika iz kulture sa ostalim oblastima i zanimanjima.

Stepanov ističe da njegovo višedecenijsko iskustvo svedoči o tome da u našem okruženju nikada nije uspostavljen sistem umetnosti, bar ne u onom obličju o kojem govori Oliva a koji podrazumeva dobro ustapostavljeni niz  umetničko delo – kritika – galerija – mediji – tržište, te umetnost ovde nikada nije  sebi obezbedila stabilnu poziciju u društvu.

– Uz to, vlast je u tadašnjoj Jugoslaviji, pa i danas, prema savremenom stvaralaštvu uvek bila bila uzdržana, oprezna, čak sumnjičava a neki put se taj oprez transformisao u neku vrstu želje za kontrolom, čak i određenom represijom – nastavlja Sava Stepanov. – Druga krajnost odnosa vlasti prema umetnosti jeste  nezainteresovanost i zanemarivanje istinskih umetničkih dometa. U takvim okolnostima delatnici u kulturi i umetnosti su upućeni jedni na druge. Tako smo mi u likovnoj umetnosti najčešće bili sami sebi podrška - a moja kolekcija je  proizašla upavo iz takvih odnosa. Negde pred kraj osamdesetih i početkom devedesetih kod mene je došlo do određenog osvešćivanja, zapravo, formirala se pojačana svest o značaju kolekcioniranja jer sam svedočio nemoći muzejskih institucija da otkupljuju relevantna umetnička dela nastala u tom periodu. Čak ni najznačajniji muzeji savremene umetnosti u nisu ti godina imali obezbeđen fond za otkup reprezentativnih i relevantnih dela potrebnih za adekvatnu prezentaciju umetnosti tog perioda. Zbog toga se iskreno nadam da ova zbirka predstavlja određeni doprinos formiranju zbirke dela nastalih tokom poslednje tri decenije dvadesetog stoleća (i početkom ovog veka) u Galeriji Matice srpske.

 Kao svedok prekretnice vekova, u vreme kada smo slušali apokaliptične prognoze ali i beskrajno pozitivne, futurističke zanose nošene tehnologizovanim progresivnim tokom zapadne civilizacije, sada kada smo na pragu treće decenije XXI veka, šta izvodite kao potencijalnu definiciju umetnosti? Koliko je vidljiva transformativna priroda umetnosti u vremenu koje ste u svom radu obradili i obrađujete i dalje?

– Na to pitanje nije ni malo lako odgovoriti. Jer, svet je nepredvidiv, čini mi se sve više i više. Živimo u neizvesnim vremenima, u doba neemocionalnosti i u okružju globalne nesigurnosti. Malo šta je moguće predvideti, pogotovo dalje tokove umetnosti jer se, od vremena prekretnice vekova, ritam svakodnevnog življenja se drastično ubrzava. U tom ubrzanju gubi se kontinualna postupnost. Današnja umetnost se tokom aktuelne tehnologizacije na globalnom nivou sve više infiltrira u procese opšte medijalizacije, sve više se kontekstualizuje, čak toliko da američka teoretičarka umetnosti Karolina Kristova-Bakargijeva ističe da više nije sigurna da će polje umetnosti u svom današnjem obliku postojati i u narednim decenijama XXI veka. U takvim okolnostima umetnost je skoro primorana na čuvanje svoje autonomnosti. Poštovanjem osnovnih principa umetnosti, umetnik podstiče dignitet njenih estetskih i etičkih potencijala. A to je veoma bitno. Uostalom, nisu li u istoriji umetnosti opstali rezultati samo samo onih avangardnih zbivanja u kojima su drastično proveravani i istraživani temeljni postulate a čije su konkluzije sačuvale umetnost kao ideju estetskog projekta. O tome je najuverljivije pisao italijanski teoretičar modernizma Filiberto Mena koji je konstatovao da: „Umetnost mora imati svoju autonomiju – ne da bi se izdvojila, nego da bi bilo pravi model društvu, drugim znanjima i drugim praksama“.  l Da li ime zbirke, pod kojim će biti zavedena u fondu Galerije Matice srpske, Poklon-zbirka Save Stepanova, možda prirodno govori da su tumači umetnosti, kritičari i galeristi kreatori istorije umetnosti po?ednako kao i umetnici?

– Veoma sam zadovoljan što sam, evo, u mogućnosti da zbirku koju sam sakupio mogu da poklonim Galeriji Matice srpske. Na tu ideju sam došao kada sam, pre par godina, video da je Galerija proširila svoju postavku i na HH vek. Izuzetno bi mi godilo da dela iz te kolekcije, kad-tad, postanu funkcionalni deo galerijskog fonda, da budu izlagana na izložbama, pa i u nekoj budućoj stalnoj postavci.  Tada bi moj gest dobio svoj puni smisao. Nisam bez sujete, ali zaista mislim da moja zbirka ne treba poistovećivati sa mojim imenom. To mi zaista nije cilj. Jer ja tu zbirku nisam planski sakuljao, niti sam je tokom sakupljanja koncepcijski uređivao.  Ceo taj proces nastajanja ove kolekcije vidim kao plod spontanog zbivanja tokom kojeg su, moram priznati, do mene dospela dela umetnika sa kojima sam sarađivao i koji su, svakako, bili uključeni u izložbe koje sam postavljao, o kojima sam pisao u svojim tekstovima.

Kao pisac o umetnosti i kao galerista –  sebe sam uglavnom video kao nekog koje zadužen za logističko-kritičku podršku umetnicima. Moj angažman u umetnosti je bio da se bavim njihovim delima, oni su me radovali svojim ostvarenim dometima. Pri tome nikako ne govorim o prijateljskoj naklonosti. Večito sam nastojao da prevaziđem neke lične i sasvim subjektivne animozitete. Mada nije popularno, reći ću da u zbirci ima radova i onih umetnika s kojima danas imam određena neslaganja, ali sam zahvaljujući nastojanju da se adekvatno odnosim prema delu, u Poklon-zbirku svrstao i njihova ostvarenja. Uostalom, ja na svoj angažman oko zbirke isključivo gledam kao na jedno od ispunjenja moje kritičarske, galerijske i istoričarsko-umetničke misije. Zbog toga rado prihvatam konstataciju da su kritičari i teoretičari i te kako bili upleteni u umetnička zbivanja svog vremena, a da su u istoriju umetnosti dospeli oni koji su ostvarili odista relevantne rezultate.

        Danilo Vuksanović