BICIKLOM KROZ VOJVODINU Jarkovci, selo nastalo oko letnjeg dvorca, koji je posle služio kao internat za slepe devojke i škola, a DANAS JE SAMO ORONULA DEPONIJA bez dečjeg smeha

Dejan sa roditeljima živi u rodnim Jarkovcima a tokom dana mu je bio u poseti kolega muralista iz Beograda sa kojim je „u četiri ruke” oslikavao jedan zid u Inđiji. „Dečak koji jede lubenicu” na zidu jedne od jarkovačkih kuća, pored dečijeg igrališta, takođe je Dejanov rad. Priča mi kako je njegova porodica kao i mnoge druge u Jarkovcima i Ljukovu za vreme Drugog svetskog rata morala da izbegne u Mačvu. Dok njih nije bilo u kuće su se uselili Nemci, u njihovoj je bio jedan kovač. Kada su na kraju rata Nemci otišli, u kući je ostao nakovanj i ostali kovački i kolarski alat pa je Dejanov pradeda počeo da se bavi tim zanatom i preneo ga na svog sina i unuka. Dejan i njegov brat su takođe naučili osnove kovačkog zanata ali ih je više privlačilo drvo kao materijal.

U centru sela pored temelja budućeg Hrama Sv. Apostola Petra i Pavla koji su postavljeni u decembru prošle godine, nalazi se improvizovani zvonik i privremeni objekat u kojem je lokalni sveštenik ispovedao meštane uoči Uskrsa. Sedamo u lepo uređenu saletlu na travnjaku ispred budućeg hrama i razgovaramo sa meštankama koje čekaju na ispovest. Žale se kako je u selu sve manje dece, što je problem svih manjih mesta pa i varošica u Vojvodini. Ideja o crkvi datira još od 1995. a nadaju se da će hram biti stavljen pod krov do kraja ove godine…

Na kraju glavne ulice u Jarkovcima stižemo do Letnjikovca Pejačević koji je donedavno bio zgrada isturenog odeljenja nižih razreda OŠ „Dušan Jerković“. Danas je dvorac napušten, fasada je oronula a u njegovim prostorijama, tu gde su se nekad gostili Pejačevići, nalaze se hrpe smeća.

Letnjikovac je nastao u 19. veku, u drugoj polovini, u vreme kada su grofovi Pejačevići vladali Rumom i okolinom.  Po želji, ili bolje reći, volji njegove bolesne ćerke, grof Pejačević je sagradio ovaj dvorac daleko od rumskih ulica, i nazvao ga „Moja volja“. Postoje, nadalje, dve burne verzije o istoriji ovog dvorca, a jedna kaže da je sam grof Pejačević izgubio dvorac na kocki, da bi na insistriranje svoje žene, grof ponovo seo za kockarski sto, bolje odigrao i vratio dvorac u vlasništvo Pejačevića. Druga verzija je da je avanturizmu sklona grofica Pejačević sela za zlokobni sto, izgovorila „Ovo je moja volja“ i izgubila dvorac, da bi ga sam grof, veštiji na kartama, vratio u posed.

Mlada grofica je bila veoma sretna u letnjikovcu, i govorila je da se ovde nalazi „kao kod svoje kuće“. Grof je letnjikovac koristio za odmor i lov. Kompletna dekoracija na fasadama objekta je od opeke i drveta. Celo naselje je dobilo ime Moja Volja i tako se selo zvalo sve do nedavno, budući da je tek krajem socijalističke ere dobilo „sremačko“ ime Jarkovci. Do 1906. godine zamak grofa Pejačevića je bio upravna zgrada za grofove sluge i ljude koji su radili na njegovom imanju koje se prostiralo na celom potezu današnjih Jarkovaca. U periodu kraljevine, ovde se nalazio internat za slepe devojke, koje su „bile bezbedne jer nisu mogle daleko otići“ – svuda okolo je bila šuma.

Na fasadi koja gleda prema jezeru, nalaze se tri luka i prostrana terasa polukružnog oblika i sam letnjikovac je veoma atraktivna zgrada. Ograda oko ovalne terase je delimično uništena. Krov je bio u lošem stanju, ali je obnovljen, ali fasada je i dalje u lošem stanju, a stolarija, koja je prvobitno bila od drveta, delimično je istrulila…

Na igralištu pored napuštenog Dvorca Pejačević zatičemo dečaka koji sam napucava loptu u gol.

- Gde su ti drugari?

„Igraju video igrice!”, odgovara on.

Jarkovci su dom prvog akademskog slikara sa prostora Srema – Oskara Somerfelda (1885-1973). Rođen 1885. na pustari Moja volja (današnji Jarkovci) grofova Pejačevića, tu je proveo srećno detinjstvo. Nakon završene osnovne škole i četvorogodišnje srednje škole, pohađao je školu za kadete u Pečuju, današnja Mađarska. Kao mlad oficir, zatim se školovao na Akademiji umetnosti u Budimpešti, gde je razvio svoje veštine kao crtač i slikar. Posle Prvog svetskog rata školovao se u Parizu i Minhenu da bi se 1922. nastanio u Inđiji kao slobodni umetnik i tu ostao do ženidbe 1930. kada se preselio u Rumu. Beogradski likovni kritičari nazvali su ga „Otkrivačem sremskog predela“.

Profesor Somerfeld je tvrdio da je za njega najlepša zemlja na svetu Srem, ispunjavajući svaku želju umetnika: ravna žitna i kukuruzna polja, meko valjane livade, raznovrsni svet flore i faune, Fruška gora, četinarske i hrastove šume, meko tekući i neukroćeni potoci, Dunav i Sava, stari manastiri, kao i bogata istorija.

Par metara dalje, u nekadašnjoj bašti Dvorca Pejačević u kojoj su, još pre par decenija bile uređene staze i klupe, sedamdesetih godina 20. veka JNA je sagradila podzemni betonski bunker. Probijamo se do njega kroz gusto granje i šikaju. Iako zapušten, bunker je i dalje u dobrom stanju, bez vlage.

Pre nego što sam se uputio ka Železničkoj stanici u Inđiji, obilazimo Ljukovsko jezero, poznato i kao Jarkovačko jezero, smešteno zapadno od sela. Jezero je nastalo 1976. pregrađivanjem doline potoka Ljukovo branom dužine 190 i visine 12 metara. Maksimalna dubina jezera iznosi 10 metara (kod brane), dok je jezero dugo oko 2 kilometra i široko oko 300 metara. Zahvata površinu od oko 35 hektara, a zapremina vode iznosi 1.000.000 kubnih metara. Koristi se za navodnjavanje oraničnih površina, za snabdevanje industrijskih pogona tehničkom vodom, ribnjak za lov i ribolov a oko jezera postoji staza koju koriste pešaci i biciklisti pa je čitava okolina raj za rekreativce.

Robert Čoban