БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ Јарковци, село настало око летњег дворца, који је после служио као интернат за слепе девојке и школа, а ДАНАС ЈЕ САМО ОРОНУЛА ДЕПОНИЈА без дечјег смеха

Дејан са родитељима живи у родним Јарковцима а током дана му је био у посети колега муралиста из Београда са којим је „у четири руке” осликавао један зид у Инђији. „Дечак који једе лубеницу” на зиду једне од јарковачких кућа, поред дечијег игралишта, такође је Дејанов рад. Прича ми како је његова породица као и многе друге у Јарковцима и Љукову за време Другог светског рата морала да избегне у Мачву. Док њих није било у куће су се уселили Немци, у њиховој је био један ковач. Када су на крају рата Немци отишли, у кући је остао наковањ и остали ковачки и коларски алат па је Дејанов прадеда почео да се бави тим занатом и пренео га на свог сина и унука. Дејан и његов брат су такође научили основе ковачког заната али их је више привлачило дрво као материјал.

У центру села поред темеља будућег Храма Св. Апостола Петра и Павла који су постављени у децембру прошле године, налази се импровизовани звоник и привремени објекат у којем је локални свештеник исповедао мештане уочи Ускрса. Седамо у лепо уређену салетлу на травњаку испред будућег храма и разговарамо са мештанкама које чекају на исповест. Жале се како је у селу све мање деце, што је проблем свих мањих места па и варошица у Војводини. Идеја о цркви датира још од 1995. а надају се да ће храм бити стављен под кров до краја ове године…

На крају главне улице у Јарковцима стижемо до Летњиковца Пејачевић који је донедавно био зграда истуреног одељења нижих разреда ОШ „Душан Јерковић“. Данас је дворац напуштен, фасада је оронула а у његовим просторијама, ту где су се некад гостили Пејачевићи, налазе се хрпе смећа.

Летњиковац је настао у 19. веку, у другој половини, у време када су грофови Пејачевићи владали Румом и околином.  По жељи, или боље рећи, вољи његове болесне ћерке, гроф Пејачевић је саградио овај дворац далеко од румских улица, и назвао га „Моја воља“. Постоје, надаље, две бурне верзије о историји овог дворца, а једна каже да је сам гроф Пејачевић изгубио дворац на коцки, да би на инсистрирање своје жене, гроф поново сео за коцкарски сто, боље одиграо и вратио дворац у власништво Пејачевића. Друга верзија је да је авантуризму склона грофица Пејачевић села за злокобни сто, изговорила „Ово је моја воља“ и изгубила дворац, да би га сам гроф, вештији на картама, вратио у посед.

Млада грофица је била веома сретна у летњиковцу, и говорила је да се овде налази „као код своје куће“. Гроф је летњиковац користио за одмор и лов. Комплетна декорација на фасадама објекта је од опеке и дрвета. Цело насеље је добило име Моја Воља и тако се село звало све до недавно, будући да је тек крајем социјалистичке ере добило „сремачко“ име Јарковци. До 1906. године замак грофа Пејачевића је био управна зграда за грофове слуге и људе који су радили на његовом имању које се простирало на целом потезу данашњих Јарковаца. У периоду краљевине, овде се налазио интернат за слепе девојке, које су „биле безбедне јер нису могле далеко отићи“ – свуда около је била шума.

На фасади која гледа према језеру, налазе се три лука и пространа тераса полукружног облика и сам летњиковац је веома атрактивна зграда. Ограда око овалне терасе је делимично уништена. Кров је био у лошем стању, али је обновљен, али фасада је и даље у лошем стању, а столарија, која је првобитно била од дрвета, делимично је иструлила…

На игралишту поред напуштеног Дворца Пејачевић затичемо дечака који сам напуцава лопту у гол.

- Где су ти другари?

„Играју видео игрице!”, одговара он.

Јарковци су дом првог академског сликара са простора Срема – Оскара Сомерфелда (1885-1973). Рођен 1885. на пустари Моја воља (данашњи Јарковци) грофова Пејачевића, ту је провео срећно детињство. Након завршене основне школе и четворогодишње средње школе, похађао је школу за кадете у Печују, данашња Мађарска. Као млад официр, затим се школовао на Академији уметности у Будимпешти, где је развио своје вештине као цртач и сликар. После Првог светског рата школовао се у Паризу и Минхену да би се 1922. настанио у Инђији као слободни уметник и ту остао до женидбе 1930. када се преселио у Руму. Београдски ликовни критичари назвали су га „Откривачем сремског предела“.

Професор Сомерфелд је тврдио да је за њега најлепша земља на свету Срем, испуњавајући сваку жељу уметника: равна житна и кукурузна поља, меко ваљане ливаде, разноврсни свет флоре и фауне, Фрушка гора, четинарске и храстове шуме, меко текући и неукроћени потоци, Дунав и Сава, стари манастири, као и богата историја.

Пар метара даље, у некадашњој башти Дворца Пејачевић у којој су, још пре пар деценија биле уређене стазе и клупе, седамдесетих година 20. века ЈНА је саградила подземни бетонски бункер. Пробијамо се до њега кроз густо грање и шикају. Иако запуштен, бункер је и даље у добром стању, без влаге.

Пре него што сам се упутио ка Железничкој станици у Инђији, обилазимо Љуковско језеро, познато и као Јарковачко језеро, смештено западно од села. Језеро је настало 1976. преграђивањем долине потока Љуково браном дужине 190 и висине 12 метара. Максимална дубина језера износи 10 метара (код бране), док је језеро дуго око 2 километра и широко око 300 метара. Захвата површину од око 35 хектара, а запремина воде износи 1.000.000 кубних метара. Користи се за наводњавање ораничних површина, за снабдевање индустријских погона техничком водом, рибњак за лов и риболов а око језера постоји стаза коју користе пешаци и бициклисти па је читава околина рај за рекреативце.

Роберт Чобан