REZON Promena politike, a ne smena generacija

Njegove strategije su neracionalne, a taktike kontraproduktivne. Svi njegovi potezi vode u poraz. I nema alibija iza kog može da se sakrije.

Lista novosadske opozicije, na kojoj su se sastali četnici i partizani, obožavaoci Miltona Fridmana i idolopoklonici Kalabića i Ravne gore, autonomaši i centralisti, ekstremisti i pacifisti, kriminalci i anarhisti, predstavljala je pretnju po zdrav razum i egzistenciju građana i zato njenim tvorcima nije mogla da donese ništa dobro. Samo im je odnela. Umesto sinergijskog efekta, takva lista je delovala kao centrifugalna sila. Odbila je od sebe ogroman broj Novosađana. Nepovratno ih odbacila u apstinenciju. Nijedan čovek ne voli da se vezuje uz nepopravljive gubitnike.

Svaki debakl produbljuje razočaranje očajnika i tera ga u nove greške. U nove katrastrofalne poraze. Gubitaš svojim greškama ohrabruje konkurenciju koja kibicerski vreba da zauzme njegovo mesto. Savo Manojlović je navijao za poraz starih lidera i stare opozicije. To je bila njegova šansa. Prilika da na njihovom posrnuću izgradi svoj uspon. Nudeći sebe kao novog vođu, kao novog lidera, oko kog se treba okupljati, potvrdio je staru tezu da se opozicija ne bori za pobedu, jer zna da zbog snage SNS-a ona nije moguća, već se otimaju za međusobnu prevlast. Manojlovićev oportunizam je za opoziciju jednako opasan kao prestupnički karakter starih opozicionih lidera i njihov sukob sa narodom. Narod ne može da bude poražen. Kako bi rekao Stajnbek narod je žilav i uvek pobedi, zato što ima cilj da živi bolje.

Zahtev za ponavljanje izbora u Novom Sadu ne treba shvatati ozbiljno. To je samo još jedan u nizu lažnih alibija opozicije. Osim što je pravno i politički besmislen, njihov zahtev predstavlja pad u još dublji ponor. Glasač nije bezimeni broj. Glasač nije hodajući robot s olovkom u ruci, koji ispunjava želje političara. On je čovek koji ima ima i prezime. Ima imovinu. I ta imovina je deo njega. Čak i ako nije bogat, on je velik, jer je čovek, i ceni to što je stekao. I prirodno je da teži da ima više. I da živi bolje. A ne gore.

Zbog duge istorije njihovih nedela, Novosađani su opoziciono udruživanje doživeli kao dolazak varvara pred kapije Rima. Ali ne zbog snage opozicionih stranaka, već zbog pasije njihovih lidera prema grabeži. Prema novcu. Što bi rekao Bojić, plodovi stare vladavine ih bludnoj strasti uče.

Alibi je i tvrdnja da je SNS u Novom Sadu pobedio zato što je morao da bi sačuvao pozicije Miloša Vučevića, kao predsednika stranke i predsednika vlade. SNS je pobedio zato što veruje u politiku Vučevića i Vučića. Zato što imaju organizaciju. I zato što im veruju građani, jer imaju bolji život.

Osim toga, raskrinkan je i mit da SNS pobeđuje uz pomoć fantomskih birača i loših zakona. Fantoma, videli smo, nema, a zakone je pisala opozicija. I pre, dok su bili vlast, i sada kad žele da se domognu vlasti bez podrške građana. Od 2000. godine zakone su menjali češće nego odela. Kad su mislili da su jaki gradonačelnike su hteli da biraju direktno. Kad su 2004. izgubili od Maje Gojković u Novom Sadu, i zbog straha da će Vučić poraziti Đilasa 2008. promenili su zakon i rekli, bolje je da se biraju propopcionalno. Čak ni to im nije pomoglo. Đilas je izgubio, pa su vlast formirali uz pomoć kombinacije ucena, pretnji, para i privilegija.

Sada su sami napisali zakon. Sada su sami odredili izborna pravila. Imali su apsolutni nadzor nad svime. I opet su izgubili? Očigledno je – nisu kriva izborna pravila. Problem je nešto drugo. Odgovor je možda ponudila Dina Vučinić koja je citirajući filozofe i lingviste da govoru prethodi proces mišljenja, zaključila da kod opozicije proces mišljenja uopšte ne postoji.

Svi opozicioni šablonski prigovori bez smisla otkrivaju da je i 17. decembra sve bilo samo izgovor? Alibi za poraz? Nada da će stranci izazvati krizu vlasti, i da će iznuditi formiranje tehničke ili prelazne vlade?

Pozivam ih da pošteno odgovore, da su 17. decembra kojim čudom, imali više glasova od SNS-a, ili da su mogli da napabirče većinu u Beogradu, da li bi bilo reči o krađi izbora i tobožnjim izbornim mahinacijama? Pošto nisu pošteni, odgovoriću umesto njih – ne bi!

Stvar je u tome što od svog nastanka nisu ponudili nikakve ideje vredne pažnje, ali su pokazali ogromnu dozu nitkovluka. Njihovi planovi su neplodotvorni. Opterećeni su prestupničkim nasleđem. Njihova politika nema perspektivu. I zato pokušavaju da svoju klevetničku poziciju opravdaju bespredmetnim pričama o kol centrima, migraciji birača i ostalim konfabulacijama.

Umesto bavljenja SNS-om i po vas štetnim ponavljanjem izbora, pozabavite se sobom. Ako to ne učinite desiće vam se isto što i posle 17. decembra – dalji gubitak glasova, i vašu poziciju zauzeće novi lideri. Oni ne nude ništa novo. Bahati su isto kao i vi, ali smatraju da je došlo njihovo vreme. Oni žele vaše pozicije. Oni su vaš stvarni protivnik. Vama ne treba smena generacija. Vama treba promena politike.

Milorad Bojović

(autor je stručnjak za odnose s javnošću)