РЕЗОН Промена политике, а не смена генерација

Фото: Приватна архива

Стање ума увек има најпресуднији утицај на исход борбе, каже чувени стратег, генерал Ото фон Клаузевиц. И током битке и после ње губитник је највећи непријатељ самом себи. Њега води очајање. И бес.

Његове стратегије су нерационалне, а тактике контрапродуктивне. Сви његови потези воде у пораз. И нема алибија иза ког може да се сакрије.

Листа новосадске опозиције, на којој су се састали четници и партизани, обожаваоци Милтона Фридмана и идолопоклоници Калабића и Равне горе, аутономаши и централисти, екстремисти и пацифисти, криминалци и анархисти, представљала је претњу по здрав разум и егзистенцију грађана и зато њеним творцима није могла да донесе ништа добро. Само им је однела. Уместо синергијског ефекта, таква листа је деловала као центрифугална сила. Одбила је од себе огроман број Новосађана. Неповратно их одбацила у апстиненцију. Ниједан човек не воли да се везује уз непоправљиве губитнике.

Сваки дебакл продубљује разочарање очајника и тера га у нове грешке. У нове катрастрофалне поразе. Губиташ својим грешкама охрабрује конкуренцију која кибицерски вреба да заузме његово место. Саво Манојловић је навијао за пораз старих лидера и старе опозиције. То је била његова шанса. Прилика да на њиховом посрнућу изгради свој успон. Нудећи себе као новог вођу, као новог лидера, око ког се треба окупљати, потврдио је стару тезу да се опозиција не бори за победу, јер зна да због снаге СНС-а она није могућа, већ се отимају за међусобну превласт. Манојловићев опортунизам је за опозицију једнако опасан као преступнички карактер старих опозиционих лидера и њихов сукоб са народом. Народ не може да буде поражен. Како би рекао Стајнбек народ је жилав и увек победи, зато што има циљ да живи боље.

Народ не воли људе који се за привилегије боре терором деструкције. Особе које се стално жале на нешто, којима никада ништа није по вољи, и којима је увек други крив за сваки неуспех, нису пожељне ни за кафану, а камоли за управљање градом

Захтев за понављање избора у Новом Саду не треба схватати озбиљно. То је само још један у низу лажних алибија опозиције. Осим што је правно и политички бесмислен, њихов захтев представља пад у још дубљи понор. Гласач није безимени број. Гласач није ходајући робот с оловком у руци, који испуњава жеље политичара. Он је човек који има има и презиме. Има имовину. И та имовина је део њега. Чак и ако није богат, он је велик, јер је човек, и цени то што је стекао. И природно је да тежи да има више. И да живи боље. А не горе.

Због дуге историје њихових недела, Новосађани су опозиционо удруживање доживели као долазак варвара пред капије Рима. Али не због снаге опозиционих странака, већ због пасије њихових лидера према грабежи. Према новцу. Што би рекао Бојић, плодови старе владавине их блудној страсти уче.

Алиби је и тврдња да је СНС у Новом Саду победио зато што је морао да би сачувао позиције Милоша Вучевића, као председника странке и председника владе. СНС је победио зато што верује у политику Вучевића и Вучића. Зато што имају организацију. И зато што им верују грађани, јер имају бољи живот.

Осим тога, раскринкан је и мит да СНС побеђује уз помоћ фантомских бирача и лоших закона. Фантома, видели смо, нема, а законе је писала опозиција. И пре, док су били власт, и сада кад желе да се домогну власти без подршке грађана. Од 2000. године законе су мењали чешће него одела. Кад су мислили да су јаки градоначелнике су хтели да бирају директно. Кад су 2004. изгубили од Маје Гојковић у Новом Саду, и због страха да ће Вучић поразити Ђиласа 2008. променили су закон и рекли, боље је да се бирају пропопционално. Чак ни то им није помогло. Ђилас је изгубио, па су власт формирали уз помоћ комбинације уцена, претњи, пара и привилегија.

Сада су сами написали закон. Сада су сами одредили изборна правила. Имали су апсолутни надзор над свиме. И опет су изгубили? Очигледно је – нису крива изборна правила. Проблем је нешто друго. Одговор је можда понудила Дина Вучинић која је цитирајући филозофе и лингвисте да говору prеthodi процес мишљења, закључила да код опозиције процес мишљења уопште не постоји.

Захтев за понављање избора у Новом Саду не треба схватати озбиљно. То је само још један у низу лажних алибија. Осим што је правно и политички бесмислен, такав захтев представља пад у још дубљи понор

Сви опозициони шаблонски приговори без смисла откривају да је и 17. децембра све било само изговор? Алиби за пораз? Нада да ће странци изазвати кризу власти, и да ће изнудити формирање техничке или прелазне владе?

Позивам их да поштено одговоре, да су 17. децембра којим чудом, имали више гласова од СНС-а, или да су могли да напабирче већину у Београду, да ли би било речи о крађи избора и тобожњим изборним махинацијама? Пошто нису поштени, одговорићу уместо њих – не би!

Ствар је у томе што од свог настанка нису понудили никакве идеје вредне пажње, али су показали огромну дозу нитковлука. Њихови планови су неплодотворни. Оптерећени су преступничким наслеђем. Њихова политика нема перспективу. И зато покушавају да своју клеветничку позицију оправдају беспредметним причама о кол центрима, миграцији бирача и осталим конфабулацијама.

Народ не воли људе који се за привилегије боре терором деструкције. Особе које се стално жале на нешто, којима никад ништа није по вољи, и којима је увек други крив за сваки неуспех, нису пожељне ни за кафану, а камоли за управљање градом. Избори нису рутинска операција у којој се ствари одвијају према нечијим жељама и сујеверју. Избори зависе од људи. Политичар мора бити стратег. Мора познавати карактер, осећаје, навике, мане, врлине и склоности својих бирача, али и бирача који подржавају противничку политику. Потребно је разумевање људи и околности, добра политика и квалитетан програм ком је наклоњена већина грађана. То чини стварну моћ неке странке.

Уместо бављења СНС-ом и по вас штетним понављањем избора, позабавите се собом. Ако то не учините десиће вам се исто што и после 17. децембра – даљи губитак гласова, и вашу позицију заузеће нови лидери. Они не нуде ништа ново. Бахати су исто као и ви, али сматрају да је дошло њихово време. Они желе ваше позиције. Они су ваш стварни противник. Вама не треба смена генерација. Вама треба промена политике.

Милорад Бојовић

(аутор је стручњак за односе с јавношћу)