Legenda o zakopanom blagu: Šta se nalazilo u kovčezima Karađorđevića; MNOGO JE TEORIJA; A ŠTA JE ISTINA?

Već tokom Aprilskog rata 1941. Uprava dvora Karađorđevića pokušala je da sačuva mnoge vredne predmete kako ne bi postali plen okupatora.

Prema dosadašnjim saznanjima, dragocenosti su upakovane u 17 sanduka, a zatim evakuisane iz Beograda. Putovanja ovih sanduka tokom rata, kao i njihova sudbina posle oslobođenja, nisu u potpunosti poznati.

Postoji niz zamršenih priča i nagoveštaja. Jedan od tih sanduka je sačuvan i njegov sadržaj danas se nalazi u muzejskim zbirkama.

Pretpostavlja se da je deo vrednih, skupocenih i raskošnih predmeta Karađorđevića ipak pokraden i razvučen 1941, kao i posle 1945. godine, kada su komunisti došli na vlast.

Deo sakriven u čačanskom kraju

Ovo su redovi iz upravo objavljenog naučnog rada dr Miloša Timotijevića, istoričara Narodnog muzeja u Čačku, posvećenog legendama o zakopanom blagu srpskog zapada.

Kako dalje navodi, deo dragocenosti Karađorđevića sakriven je i na širem prostoru čačanskog kraja. Naime, arhiva mnogih ministarstava Kraljevine Jugoslavije dopremljena je neposredno pred početak rata u Čačak.

Među mnogim sanducima nalazila se i arhiva Dvora Karađorđevića, koja je brižljivo sakrivena. Prema sećanju savremenika, arhiva je bila upakovana u tipizirane sanduke.

Navodno je bilo oko 50 sanduka malih dimenzija (80x40x40 cm). Sanduci nisu bili zaključani, a vojne vlasti izdale su strogo naređenje da se ne otvaraju. Nije bilo lako na brzinu organizovati uspešno sakrivanje ovog važnog transporta.

Nekoliko dana pred početak rata kapetan Mišić, koji je obezbeđivao arhivu, ponudio je čačanskom kafedžiji Vasiliju Lazoviću da u njegovom dvorištu zakopa sanduke.

Lazović je odbio ponudu, koju su tom prilikom prihvatili Đurđe Stanić i Mićo Ljubivojević iz sela Atenice kod Čačka.

Stanić je bio bivši žandarm, ali i navodno problematičan čovek, koji je tokom rata bio i egzekutor. Ljubojević je bio rabadžija i vodeničar u vodenici Raša Gavrovića u Atenici. Prema onome što se danas zna, njih dvojica su u svom selu sakrili sve poverene im sanduke.

Ova „tajna” akcija bila je najavljena još 11. januara 1941, kada je potpukovnik Obren M. Tomić lokalnim vlastima u Čačku najavio da će u varoš doći posebna komisija kako bi pronašla podobne lokale i prostorije za smeštaj „vojne arhive trajne vrednosti”.

Jedan deo tih sanduka bio je zakopan u Atenici, pored vodenice u kojoj je Ljubojević radio i živeo. Pošto je 1942. po naređenju četničkog komandanta sela Radomira Šipetića morao da se iseli iz vodenice, Ljubojević je sakrivene sanduke odneo svojoj kući.

Nemci saznali gde je blago

Premeštanje nije ostalo neotkriveno. Šipetić je teškim batinama dobio od Ljubojevića priznanje gde ih je sakrio, a tih pet sanduka potom su iskopani i zaprežnim kolima odvezeni do kuće Gvozdena Stevančevića.

Navodno su svi već bili otvoreni, a arhiva u neredu. Na kraju, sve je predato Radomiru Šipetiću i njegovom pratiocu Veliboru Ćirkoviću, kao i Đurđu Petkoviću, komandiru četničke čete iz Dragačeva.

U isto vreme otkrivena je i arhiva sakrivena kod Đule Stanića.

Prilikom otkopavanja ove arhive, pored Stanića, prisutni su bili i Spasoje i Vojimir Dilparić, kao i jedan nepoznati čovek iz sela Banjice kod Čačka, koji je kao vojnik za vreme Aprilskog rata učestvovao u njenom zakopavanju.

Arhivska građa i dragocenosti

Bili su tu i Đurđe Petković i Jakov Šipetić iz Atenice. Izgleda da je prilikom premeštanja ovih sanduka jedan slučajno pao i otvorio se. Ispostavilo se da, osim arhivske građe, u njima ima i dragocenosti.

Ljudi koji su prisustvovali toj sceni zapamtili su sjaj jednog velikog krsta ukrašenog dijamantima, zatim jedan srebrni čirak, kao i druge dragocenosti (escajg, kandila, posuđe).

I pre nego što se jedan sanduk „slučajno” otvorio, prisutnima je bilo neobično što su tako mali sanduci ispunjeni „samo” arhivskom građom veoma teški, jer su morali da ih palijama nasuljavaju na zaprežna kola.

U transportu je učestvovalo puno ljudi, da bi sanduci na kraju bili odvezeni u selo Trnavu, a potom u Viljušu. Nemci stacionirani u Čačku brzo su saznali za celu akciju. Uskoro su usledila hapšenja i saslušavanja.

Zna se da su na isleđivanje išli Lazar Popović i Mićo Ljubojević iz Atenice. Istragu je vodio poseban oficir Gestapoa, bilo je puno pritisaka, mnogima su nuđene velike nagrade (milion dinara) da otkriju gde se sanduci nalaze, a jedno vreme Popović je tajno praćen.

Nije prošlo mnogo vremena, a Nemci su već saznali gde su četnici sakrili arhivu i dragocenosti.

Najpre su otkrili dva sanduka kod Spasoja Dilparića, da bi potom, 24. novembra 1942, u Čačak došao njihov tumač pod imenom Fraj, sa specijalnim zadatkom da traga za dvorskom arhivom.

Za petnaest dana (8. decembra) Nemci su uzeli još četiri sanduka pohranjena kod Dilparića. Zaplena je izvršena posle brzog prepada na njegovu kuću u Viljuši. Tom prilikom Nemci su u selu ubili tri mladića.

Prema sumnjama ravnogoraca, jedan komunista je okupatorske jedinice uputio na kuću Dilparića, pošto je posle torture u zatvoru otkrio mesto na kojem su čuvani sanduci.

„Možemo samo nagađati šta je u sanducima“

Prema pisanom izveštaju, Nemci su, pored dokumentacije, odneli i mnoga odlikovanja spakovana sa arhivom.

Tom prilikom Spasoje Dilparić je dospeo u nemački zatvor, gde je utamničen zajedno sa drugim taocima.

Posle izlaska iz zatvora vratio se u svoje selo, gde su ga 14. avgusta 1943. uhvatili partizani pod vođstvom budućeg narodnog heroja i čuvenog oznaša Radenka Mandića.

Dilparić je bio ratnik iz Prvog svetskog rata, solunac, istaknuta ličnost u svom kraju i sledbenik generala Mihailovića.

To je i bio razlog što su ga uhvatili i odmah obesili kao čin osvete za ubijene simpatizere komunista.

Međutim, postoji i verovanje da je Radenko Mandić obesio Spasoja Dilparića i zbog toga što nije hteo da mu oda mesto gde je sakrio dragocenosti Karađorđevića.

„Šta se sve nalazilo u sanducima koji su sakrivani na prostoru Atenice i Viljuše i kakve je sve tajne Spasoje Dilparić odneo u grob možemo samo da nagađamo“, zaključuje dr Timotijević.

Politika magazin