POZORIŠNI PUTOPISI Putovanje do pozorišne predstave (2)

Sinoć sam se spakovao i sada samo treba da sednem u auto i pođem put Zaječara. Proba je zakazana za podne. Vožnja od Novog Sada do Zaječara će trajati nepuna četiri sata. Dosadilo mi je da vozim „niškim drumom“. Monotono je, no bodri me pomisao da ću nakon skretanja kod Paraćina prolaziti kroz, po mom mišljenju, jedan od najlepših delova Srbije.

Volim da vozim kroz Vojvodinu, uživam putujući preko Zlatibora i Tare, otkrio sam i lepote pejzaža „moravskog čovečanstva“, a lane sam prvi put bio u Aleksandrovcu i Župi i – oduševio se. Ali, najlepši deo Srbije i dalje mi je onaj koji počinje starim putem koji od beogradskog Bulevara kralja Aleksandra vodi do Smedereva, nastavlja se linijom Ram – Golubac – Kladovo (tzv. Dunavska magistrala), a onda vodi do Negotina i Zaječara. Ipak, draže mi je da do Zaječara doputujem uz Čestobrodicu (gde je jednom toliko noću vejalo da nisam znao da li vozim uzbrdo ili nizbrdo) i kada je to moguće gledam vrhove Rtnja, a da se zatim, na povratku, vratim suprotnim smerom – ka Smederevu, Beogradu… Ili još bolje, da skelom kod Rama pređem preko u Banat, ali odatle ne idem ka Pančevu, na Titel i Perlez, nego preko Vršca ka Novom Sadu, mom privremenom boravištu.

U grad na Timoku stižem sat pre početka prve probe. Mogu mirno da se raspakujem, na hotelskoj terasi popijem još jednu kafu i pođem u kratku šetnju do pozorišta. Usput se prisećam beležaka koje sam sinoć napravio. Prethodno sam pročitao Željkovu i moju (obimnu, višemesečnu) prepisku. Uz svaku novu verziju ili komentar s mojim primedbama ili sugestijama i Hubačevim izmenama i reakcijama, u naziv fajla smo upisivali datum – da ne dođe do zabune. U poslednje vreme datumi nisu bili dovoljni, pa smo u ime fajla dopisivali i sat kada su nastajale beleške i verzije koje smo jedan drugom slali.

Ulazim u probnu salu. Gotovo svi su tu. Glumice: Marija Stanković, Ana Bretšnajder Tanasković i Nataša Petrović, glumci: Miloš Tanasković, Branislav Mijatović, Jovan Veljković, Branislav Mijatović, Gabrijel Bećarević, Ivan Ninčić i Dejan Cicmilović, kao i kostimografkinja Petra Fotez, organizatorka Jelena Ciganović, inspicijentkinja/suflerka Danica Ilić…

Odmah shvatam da je jedna od mojih bojazni opravdana: kako iz osnova promeniti atmosferu i prisutne uveriti da ovaj projekat ne treba da bude zasnovan na njihovim dosadašnjim iskustvima s Hubačem kao piscem i rediteljem predstava koje je radio u Zaječaru. Jer, ovo treba da bude nešto drugačije: predstava o Nikoli Pašiću, ali ne kakvu očekuju svi – i glumci, i zaječarska publika i pozorišna javnost. A to „drugačije“, znam, najpre zavisi od proba, naročito od prve. Ekipi odmah valja dati do znanja da akcenat stavljamo na radni proces. Od početka im treba pokazati da nas ne zanima konfekcijski rad.

Hubačeva drama Neki važan čovek nije istorijska rekonstrukcija Pašićevog života, niti analiza političarskog angažmana čoveka koji je imao značajnu ulogu za sudbinu Srbije u periodu vladavine dve dinastije, četiri kralja, tokom tri lokalna i jednog svetskog rata, a u času najave nove ratne kataklizme. Komad počinje u noći kada Pašića pokosi moždani udar. U njegovom snoviđenju na međi života i smrti, scenska dešavanja, likovi Pašićevih saboraca i protivnika i scene iz njegovog života smenjuju se u kolopletu prizora koji grade mozaik. U njemu prepoznajemo mogući portret nekog važnog čoveka – političkog borca, državnika, mirnodobskog i ratnog premijera, ali i oca i muža. Plan je da sve scene postavimo do konca sezone, a rad nastavimo u septembru. S obzirom na letnju pauzu, važno je da glumci i glumice početkom juna u svojim glavama ne stave tarabu na kojoj piše „Završen proces!“.

Paralelno s radom na predstavi pišem dnevnik proba i beležim sve detalje procesa, način na koji Željko i ja, sve više uz pomoć glumaca, rešavamo probleme. Zapisi su to o rađanju predstave, a možda i svedočanstvo o specifičnostima ovog procesa. Jedna od osnovnih mojih impresija je zadovoljstvo zbog načina na koji se glumci angažuju. To je zaista vredan i talentovan ansambl. No sve ovo, zadovoljstvo autora predstave, talenat i predanost ansambla, ne garantuju da će predstava biti dobra. Koliko se samo puta dogodilo da sve ide dobro, čak savršeno, a onda se desi nešto (neobjašnjivo, iracionalno?) i sav trud načas propadne.

Mislim da je Aca Popović jednom rekao da je recept za nastanak valjane predstave jednostavan: potrebni su izvanredan dramski tekst, sjajan reditelj, odlični glumci, solventan producent i, na sve to, još samo – dodir božjeg prsta. E upravo je ovaj „dodir božjeg prsta“ vazda neizvestan.

Prvi ciklus proba je završen. Probili smo se kroz predstavu, postavili sve scene. Sada sledi pauza od nekoliko dana jer Zaječarci idu na mini-turneju po Crnoj Gori. Kada se vrate čeka ih nastavak rada – uvezivanje pojedinih scena i postavka scenskog pokreta. Vratiću se u Zaječar da vidim ekipu u kostimima Petre Fotez i odgledam nekoliko „progona“ pod scenskim svetlom. A onda „zamrzavamo“ predstavu. Kad prođe leto, sledi finiš rada i generalne probe.

Zato će, možda, koncem septembra ili početkom oktobra u ovoj rubrici biti objavljen tekst pod naslovom Putovanje na premijeru.

Aleksandar Milosavljević