ПОЗОРИШНИ ПУТОПИСИ Путовање до позоришне представе (2)

Синоћ сам се спаковао и сада само треба да седнем у ауто и пођем пут Зајечара. Проба је заказана за подне. Вожња од Новог Сада до Зајечара ће трајати непуна четири сата. Досадило ми је да возим „нишким друмом“. Монотоно је, но бодри ме помисао да ћу након скретања код Параћина пролазити кроз, по мом мишљењу, један од најлепших делова Србије.

Волим да возим кроз Војводину, уживам путујући преко Златибора и Таре, открио сам и лепоте пејзажа „моравског човечанства“, а лане сам први пут био у Александровцу и Жупи и – одушевио се. Али, најлепши део Србије и даље ми је онај који почиње старим путем који од београдског Булевара краља Александра води до Смедерева, наставља се линијом Рам – Голубац – Кладово (тзв. Дунавска магистрала), а онда води до Неготина и Зајечара. Ипак, драже ми је да до Зајечара допутујем уз Честобродицу (где је једном толико ноћу вејало да нисам знао да ли возим узбрдо или низбрдо) и када је то могуће гледам врхове Ртња, а да се затим, на повратку, вратим супротним смером – ка Смедереву, Београду… Или још боље, да скелом код Рама пређем преко у Банат, али одатле не идем ка Панчеву, на Тител и Перлез, него преко Вршца ка Новом Саду, мом привременом боравишту.

У град на Тимоку стижем сат пре почетка прве пробе. Могу мирно да се распакујем, на хотелској тераси попијем још једну кафу и пођем у кратку шетњу до позоришта. Успут се присећам бележака које сам синоћ направио. Prеthodno сам прочитао Жељкову и моју (обимну, вишемесечну) преписку. Уз сваку нову верзију или коментар с мојим примедбама или сугестијама и Хубачевим изменама и реакцијама, у назив фајла смо уписивали датум – да не дође до забуне. У последње време датуми нису били довољни, па смо у име фајла дописивали и сат када су настајале белешке и верзије које смо један другом слали.

Улазим у пробну салу. Готово сви су ту. Глумице: Марија Станковић, Ана Бретшнајдер Танасковић и Наташа Петровић, глумци: Милош Танасковић, Бранислав Мијатовић, Јован Вељковић, Бранислав Мијатовић, Габријел Бећаревић, Иван Нинчић и Дејан Цицмиловић, као и костимографкиња Петра Фотез, организаторка Јелена Цигановић, инспицијенткиња/суфлерка Даница Илић…

Одмах схватам да је једна од мојих бојазни оправдана: како из основа променити атмосферу и присутне уверити да овај пројекат не треба да буде заснован на њиховим досадашњим искуствима с Хубачем као писцем и редитељем представа које је радио у Зајечару. Јер, ово треба да буде нешто другачије: представа о Николи Пашићу, али не какву очекују сви – и глумци, и зајечарска публика и позоришна јавност. А то „другачије“, знам, најпре зависи од проба, нарочито од прве. Екипи одмах ваља дати до знања да акценат стављамо на радни процес. Од почетка им треба показати да нас не занима конфекцијски рад.

Хубачева драма Неки важан човек није историјска реконструкција Пашићевог живота, нити анализа политичарског ангажмана човека који је имао значајну улогу за судбину Србије у периоду владавине две династије, четири краља, током три локална и једног светског рата, а у часу најаве нове ратне катаклизме. Комад почиње у ноћи када Пашића покоси мождани удар. У његовом сновиђењу на међи живота и смрти, сценска дешавања, ликови Пашићевих сабораца и противника и сцене из његовог живота смењују се у колоплету призора који граде мозаик. У њему препознајемо могући портрет неког важног човека – политичког борца, државника, мирнодобског и ратног премијера, али и оца и мужа. План је да све сцене поставимо до конца сезоне, а рад наставимо у септембру. С обзиром на летњу паузу, важно је да глумци и глумице почетком јуна у својим главама не ставе тарабу на којој пише „Завршен процес!“.

Паралелно с радом на представи пишем дневник проба и бележим све детаље процеса, начин на који Жељко и ја, све више уз помоћ глумаца, решавамо проблеме. Записи су то о рађању представе, а можда и сведочанство о специфичностима овог процеса. Једна од основних мојих импресија је задовољство због начина на који се глумци ангажују. То је заиста вредан и талентован ансамбл. Но све ово, задовољство аутора представе, таленат и преданост ансамбла, не гарантују да ће представа бити добра. Колико се само пута догодило да све иде добро, чак савршено, а онда се деси нешто (необјашњиво, ирационално?) и сав труд начас пропадне.

Мислим да је Аца Поповић једном рекао да је рецепт за настанак ваљане представе једноставан: потребни су изванредан драмски текст, сјајан редитељ, одлични глумци, солвентан продуцент и, на све то, још само – додир божјег прста. Е управо је овај „додир божјег прста“ вазда неизвестан.

Први циклус проба је завршен. Пробили смо се кроз представу, поставили све сцене. Сада следи пауза од неколико дана јер Зајечарци иду на мини-турнеју по Црној Гори. Када се врате чека их наставак рада – увезивање појединих сцена и поставка сценског покрета. Вратићу се у Зајечар да видим екипу у костимима Петре Фотез и одгледам неколико „прогона“ под сценским светлом. А онда „замрзавамо“ представу. Кад прође лето, следи финиш рада и генералне пробе.

Зато ће, можда, концем септембра или почетком октобра у овој рубрици бити објављен текст под насловом Путовање на премијеру.

Александар Милосављевић