CANE „UKRSTIO REČI“ U NOVOM SADU: Pesma je dobra koliko u njoj istine ima
Čovek stari, smrt mu se sprema, gleda da bude spreman, da uđe na keca, ne pogreši reči… Tako nekako je Zoran Kostić, poznatiji kao Cane, odgovorio na pitanje otkud mu toliko energije na sceni. Pitanje je došlo iz publike Studentskog kulturnog centra Novi Sad, gde je krajem prošle nedelje održana promocija njegove knjige „Ukrštene reči“.
Za kratko vreme, Canetova zbirka poezije dostigla je i četvrto izdanje, što potvrđuje da ljudi još uvek čitaju knjige, ali i to da je frontmen „Partibrejkersa“, pa i „Škrtica“, veoma popularan i uticajan. Retko se dogodi da ljudi vole šta neko govori, još ređe i kako to govori, a da još pri tome i peva. Taj čovek sada i piše.
- To su sve pesme koje su nastale zadnjih desetak godina iz nekih parčića, spajanjem, kao pazle. Stihovi koji traže svoje sličnosti u drugim stihovima. Male kuće pune duše i istine – reči su kojima je Cane predstavio svoje pesme iz zbirke, objašnjavajući i sam proces pisanja. – Sedneš i onda nešto počne da vodi tvoju ruku. Počneš da pričaš o večnim temama. Ljubav, potraga za nekim, istina, komentar vremena u kome živiš. Sve to. Onda razmišljaš kako si dospeo u situaciju koja je izrodila tu pesmu. To su večita pitanja, ko smo, ko smo bili i šta smo sad. Pitanje smrti, praštanja, puno misli o ljudima koji nisu sa tobom, a bili su ti dragi, neka gradska rodbina. To je samo tvoj odnos prema tom belom, praznom papiru, gde se ti osećaš najopuštenije. Gde si ti ti. Nema nikog sa strane da svojim sugestijama, nerazumevanjem, menja početni motiv. Ovde se sve razvija samo od sebe. Gledaš da nemaš puno reči, da nisi u naraciji, da objašnjavaš, deklamuješ. Ova poezija ne vuče - poezija, da - ne vuče nikog za rukav. Ona je tu. Ko voli nek izvoli. Ona ništa ne insistira. Može da se čita svaki dan. Ne mora da se čita otpočetka, može sa sredine, od kraja. Bilo kada. Štivo koje ne obavezuje, sem onog trenutka kada prodre u tebe, da te navede da razmišljaš o stvarima, da se oslobodiš, da pokažeš hrabrost za samoga sebe. Uvek je to suočavanje. Pesma je dobra koliko u njoj istine ima.
U knjizi „Ukrštene reči“ pesme nemaju naslove, nego brojeve. Takozvanu numeraciju. Govoreći o ovom fenomenu, Cane je podsetio na Emili Dikinson, pesnikinju iz SAD 19. veka. Osim što je pevala o ljubavi, smrti, Bogu, ona je zapamćena kao neko ko je prkosio konvencijama. Stilski i gramatički.
- Dobro je za loto! – u svom stilu je nasmejao prisutne Cane razlogom za brojčane naslove pesama. – Pročitao sam osmu, jedanaestu, sedamnaestu, dvadeset treću, trideset šestu i trideset devetu. Onda me nazove i kaže koliki je tvoj deo. Ja kažem moj je deo ceo, ali eto ti sve.
Kidaju nam živce/ loču nam krv/ osećam se bedno/ kao crv… Pročitao je još nekoliko pesama Cane.
I. Burić
