ЦАНЕ „УКРСТИО РЕЧИ“ У НОВОМ САДУ: Песма је добра колико у њој истине има
Човек стари, смрт му се спрема, гледа да буде спреман, да уђе на кеца, не погреши речи… Тако некако је Зоран Костић, познатији као Цане, одговорио на питање откуд му толико енергије на сцени. Питање је дошло из публике Студентског културног центра Нови Сад, где је крајем прошле недеље одржана промоција његове књиге „Укрштене речи“.
За кратко време, Цанетова збирка поезије достигла је и четврто издање, што потврђује да људи још увек читају књиге, али и то да је фронтмен „Партибрејкерса“, па и „Шкртица“, веома популаран и утицајан. Ретко се догоди да људи воле шта неко говори, још ређе и како то говори, а да још при томе и пева. Тај човек сада и пише.
- То су све песме које су настале задњих десетак година из неких парчића, спајањем, као пазле. Стихови који траже своје сличности у другим стиховима. Мале куће пуне душе и истине – речи су којима је Цане представио своје песме из збирке, објашњавајући и сам процес писања. – Седнеш и онда нешто почне да води твоју руку. Почнеш да причаш о вечним темама. Љубав, потрага за неким, истина, коментар времена у коме живиш. Све то. Онда размишљаш како си доспео у ситуацију која је изродила ту песму. То су вечита питања, ко смо, ко смо били и шта смо сад. Питање смрти, праштања, пуно мисли о људима који нису са тобом, а били су ти драги, нека градска родбина. То је само твој однос према том белом, празном папиру, где се ти осећаш најопуштеније. Где си ти ти. Нема никог са стране да својим сугестијама, неразумевањем, мења почетни мотив. Овде се све развија само од себе. Гледаш да немаш пуно речи, да ниси у нарацији, да објашњаваш, декламујеш. Ова поезија не вуче - поезија, да - не вуче никог за рукав. Она је ту. Ко воли нек изволи. Она ништа не инсистира. Може да се чита сваки дан. Не мора да се чита отпочетка, може са средине, од краја. Било када. Штиво које не обавезује, сем оног тренутка када продре у тебе, да те наведе да размишљаш о стварима, да се ослободиш, да покажеш храброст за самога себе. Увек је то суочавање. Песма је добра колико у њој истине има.
У књизи „Укрштене речи“ песме немају наслове, него бројеве. Такозвану нумерацију. Говорећи о овом феномену, Цане је подсетио на Емили Дикинсон, песникињу из САД 19. века. Осим што је певала о љубави, смрти, Богу, она је запамћена као неко ко је пркосио конвенцијама. Стилски и граматички.
- Добро је за лото! – у свом стилу је насмејао присутне Цане разлогом за бројчане наслове песама. – Прочитао сам осму, једанаесту, седамнаесту, двадесет трећу, тридесет шесту и тридесет девету. Онда ме назове и каже колики је твој део. Ја кажем мој је део цео, али ето ти све.
Кидају нам живце/ лочу нам крв/ осећам се бедно/ као црв… Прочитао је још неколико песама Цане.
И. Бурић
