RADENKA ŠEROVIĆ, UPRAVNICA LOVIŠTA „TAMIŠ – BRZAVA” U OPŠTINI SEČANJ Adrenalin raste kada sam u lovištu s puškom

– Kada sam imala sedam godina, krenula sam u lov sa tatom koji je strastveni lovac, pa sam se dalje usmerila u tom pravcu – priča za „Dnevnik” Radenka, specijalista za lovstvo. Najpre je bila lovočuvar, potom postala upravnik  lovišta cele opštine Sečanj. – Moj posao je očuvanje prirode, gajenje divljači, praćenje staništa, bonitet i čuvanje lovišta. Situacija na terenu je prelepa, imamo mnogo jelena i fazana, srne su u deficitu, ali imamo veliki broj predatora koje pokušavamo da istrebimo, tako da radimo na poboljšanju i očuvanju divljači.

Šerovićeva nije jedina žena u Srbiji koja se profesionalno bavi lovstvom, ali pripada manjini koja, čini se, (više) ne mora da se bori za jednakost u  „muškom svetu”  budući da uveliko jesu prihvaćene, poštovane i cenjene.

– Što se tiče mog dela posla, ne vidim nikakve razlike između muškarca i žene. Ovde smo svi zajedno, pre svega smo prijatelji, zajedno radimo, družimo se. Kod nas važi parola „svi za jednog, jedan za sve“ – kaže Radenka, ističući da su lovci velika porodica u kojoj nema komandanata, već se oslanjaju na dobar dogovor koji kuću gradi.

Međutim, da bi se neko bavio lov(stv)om, pre svega mora da ga voli.

– Meni je oduvek bila želja da budem s ovim ljudima, volim i njih i ovu okolinu – naglašava naša sagovornica. – Kada sam u lovištu, s puškom, adrenalin jako raste,  za mene je to prelep osećaj. Svi treba da znaju da životinja ne napada čoveka, već beži od njega. A kako će se ko osećati i ponašati u lovu zavisi od osobe i toga kakvog je temperamenta. Istina, muškarci su spretniji i više iskustva imaju jer više vremena provode na terenu, pa više i ulove, ali ni mi žene ne zaostajemo mnogo.

Premda se često može čuti da je lov veoma skup sport, upravnica lovišta ističe da za svaki sport treba da se izdvoji određena svota novca, ali kada se nešto voli i želi – to nema cenu!

L. Radlovački