PRIČA O KNJIGAMA Umiru li junaci romana?

Senka, junak romana “Američki bogovi” Nila Gejmena, suočen je sa sličnom opcijom “bez izbora”: Lora, koja je pravila najbolji čili, koristeći posno meso, crveni pasulj, sitno seckanu šargarepu, flašu tamnog piva i iseckane ljute papričice, mrtva je, posle teške saobraćajke, ali se Senka budi usred noći, u motelu, spoznajući da  “neka žena” sedi na rubu njegovog kreveta: “Poznavao ju je. Prepoznao bi je u gomili od hiljadu, pa čak i stotinu hiljada. Sedela je, prave kičme, na rubu njegovog kreveta. I dalje je bila u tamnoplavom kompletu u kome su je sahranili. Govorila je šapatom, ali joj je ipak prepoznao glas. Pretpostavljam, reče Lora, da ćeš me pitati šta radim ovde. Senka ne reče ništa. Seo je na jedinu stolicu u sobi i, napokon, upitao: Dušo, jesi li to ti? Da, odgovori ona, hladno mi je, kuco. Dušo, ti si mrtva. Da, da jesam. Rukom potapša krevet pored sebe.Dođi i sedi pored mene, reče ona. Ne, odbi Senka. Mislim da ću zasad ostati ovde. Moramo da raspravimo neke nerešene stvari. Misliš, to što sam mrtva?” 

Nije čudno, zapravo, što junaci ustaju i opstojavaju iako su mrtvi, o čemu svedoči i majstor E.A. Po – Pad kuće Ušer – ili čitava jedna oblast iz doba romantičarske literature, koja je nazvana, ne slučajno, grobljanska poezija, niti je slučajno da mrtvi ustaju, kao vampiri ili kao zombiji, bar. (Dramatični strah budućih pokojnika o buđenju u kovčegu, pod zemljom.)

Dešava se to u romanima, u književnosti, a da li i u životu i smrti? 

Kao u “danu mrmota”, kada se dovoljno isplačete, emocionalno ispraznite i katarzično pročistite, i kada tako oslobođeni (i promišljeni?) tek počnete da pripuštate duboku tugu što su mrtvi svi ti junaci iz književnih dela koje ste voleli, odnosno koje volite, i prikupite sve te knjige sa tragičnim krajem na gomilu, i shvatite – na uvodnim stranicama junaci su i dalje – uvek -živi! Što se ne bi moglo reći za njihove tvorce, pisce. 

Davno su pomrli svi ti pisci čuveni ne samo po svom talentu i besmrtnim knjigama koje su ostavili iza sebe, nego i čuveni kao ubice sopstvenih junaka, junaka koje su odabrali i izmaštali. Jer  činjenica je, davno su pomrli i Šekspir i Kafka, i Edgar Alan Po, Hemingvej i Remark... a kamoli njihovi junaci, i nijedna božanska knjiga koju su izmaštali, baš kao neki bogovi, neće ih iznova učiniti živim u stvarnosti koja nam je svima data, i nikada više dašak mirisnog vetra neće svežinom poprskati njihova lica, niti će sunčevi zraci ogrejati milinom njihove ogoljene mišice, niti će oni ikad više čuti razdragani smeh bezbrižne dečurlije kroz širom otvorena okna svojih prijatnih izbi. Jer, pisci su, za razliku od svojih izmišljenih  junaka, ipak, samo smrtna stvorenja. Baš kao i svi mi, obični (smrtni) ljudi.

Bazna, osnovna, primarna religijska literatura – Biblija, Kuran, Talmud – bavi se nadama i obećanjima: život je večan, kažu, tvrde, ne brini, i iza zastora postoji obećanje novog životnog daha, novog sna. Ali, ukoliko malčice obrnete ugao posmatranja, pogled na pola napunjenu čašu očas posla se pretvori u realnost poluprazne čaše: govore li knjige o obećanju novog života ili o obećanju potpune praznine, iščeznuća, konačne smrti?

Tako, ukoliko se osećate kao junaci života i niste još uvek svesni da ste već mrtvi – standardna i neminovna bolest na smrt – to jest da ćete uskoro, i kad tad to biti - ipak poželite život večni, pronađite dobrog, a siromašnog pisca. Sigurno će prihvatiti novac da vas ubaci u svoj roman, barem kao minornog portira u jevtinom motelu na autoputu, motelu koji obilaze očajni vikend ljuvabnici, barem kao noćnog čuvara polupropale fabrike za proizvodnju ekoloških metli na koje i veštice gledaju s prezrenjem.

Kao književnom junaku obećanje života večnog je izvesnije nego išta drugo jer živećete doklegod postoji ijedan primerak u kome, zapisani, obitavate i treba samo da se pozabavite osnovnim filozofskim pitanjem: obećanje novog čitanja ili novog života.

Za ovaj (književni) dom ne treba da brinete: knjige ne goru, zar ne? 

Đorđe Pisarev