NOVOSAĐANIN SNIMIO FILM O POTOMCIMA I ŽRTVAMA UPRAVNIKA AUŠVICA DESET GODINA PRE „ZONE INTERESA” Evo kako je logorašica usvojila unuka Rudolfa Hesa

Izvor: Plakat promo, Ilustracija/Eva Mozes Kor, Rajner Hes, Rudolf Hes

Gledajući film „Zona interesa”, nagrađen s dva Oskara, nameće se pitanje kako je moguće da upravnik Aušvica, Rudolf Hes, živi jedan idiličan život sa svojom mnogobrojnom porodicom tik uz zid zloglasnog logora, potpuno neokrznut patnjom koja se čuje s druge strane zida oivičenog bodljikavom žicom. Delimični odgovor na pitanje ima li to ipak posledica po tu porodicu, naročito decu i unuke, može se videti u izvanrednom dokumentarcu „Enkel” (unuk), našeg sugrađanina Aleksandra Reljića koji je sniman pre gotovo 10 godina a u kome je jedan od protagonista Rajner Hes, unuk Rudolfa Hesa, upravnika Aušvica.

- Verujem da je „Enkel” jedna izuzetno važna priča, koja u isto vreme govori o suočavanju sa stravičnim zločinima, ali i o praštanju, u pokušaju da se takvi zločini ne ponove u budućnosti. Film sam posvetio deset hiljada Jevreja iz Bačke, koji su odvedeni i ubijeni u Aušvicu da se ne bi zaboravilo njihovo stradanje – rekao je Aleksandar Reljić, reditelj i scenarista, na početku razgovora o zapanjujuće aktuelnim temama koje se prožimaju od filma „Zona interesa” do njegovog dokumentarca „Enkel” koji je premijerno prikazan na Martovskom festivalu 2018, a ove godine će na istom festivalu biti prikazan i njegov film „Mamula All inclusive”, bliske tematike.

Pre više od deset godina rodila se ideja o dokumentarcu „Enkel”, kada si Rajnera, unuka Rudolfa Hesa našao na Fejsbuku?

- Ideja za film „Enkel“ rodila se u vreme 70. godišnjice oslobođenja Aušvica. Naleteo sam na intervju Kristijan Amanpur sa Rajnerom Hesom, koji je došao da prisustvuje godišnjici stravičnog zločina, koji je počinio njegov deda. Zenemeo sam i rekao u sebi: „Ja ovog čoveka moram da nađem i snimim priču”.

Potražio sam Hesov profil na Fejsbuku i poslao mu kratku poruku. Odgovorio je za dvadesetak minuta, i do kraja te večeri sve je bilo dogovoreno. Šestočlana ekipa Radio-televizije Vojvodine se aprila 2015. uputila za Poljsku na susret sa Rajnerom. Kockice su se potpuno poklopile jer je i Eva Mozes Kor doletela iz Amerike u Nemačku gde smo se sreli s njom na suđenje Oskaru Greningu, knjigovođi iz Aušvica, na kome je bila jedna od glavnih svedokinja.

Glavni protagonista tvog filma „Enkel” Rajner Hes postao je najveći neprijatelj i izdajnik svog dede, upravnika Aušvica, Rudolfa Hesa, te svog oca Hansa Jurgena i cele porodice koja je „normalno” živela u vili kraj logora, na svega 100 metara od krematorijuma, u kojem je ubijeno preko milion ljudi. Neverovatno je da je Rajner Hes prihvatio krivicu koju nisu njegov deda i brojni rođaci.

- Hteo ne hteo, on je deo te priče, razlika je samo u tome da li neko to smatra krivicom ili nečim drugim. Mi moramo da shvatimo, a to je maestralno prikazano u filmu „Zona interesa”, da postoji banalnost zla. Taj termin je definisala filozofkinja Hana Arent nakon suđenja Ajhmanu u Jerusalimu 1961, gde je on tvrdio da je samo radio svoj posao, odnosno izvršavao naređenja. Mi sad tu banalnost zla vidimo na jednom mnogo višem nivou, recimo, kroz ugao Hedvig, koja je zapravo baka protagoniste mog filma, vidimo kako supruga uživa u uspešnoj poslovnoj karijeri svog muža Rudolfa Hesa. Dakle, istrebljenje ljudi i vođenje kompletnog kompleksa industrije smrti zvane Aušvic, za nju je kao da je njen suprug CEO uspešne multinacionalne kompanije. Oni su to tako posmatrali i to je razlika između njihovog viđenja ove stvari i našeg ugla posmatranja. I onda imate jednog unuka koji se sa tim suočava i uspostavlja direktne kontakte sa logorašima iz Aušvica, a kruna tog odnosa će biti sa Evom Mozes Kor s kojom je potpisao taj zajednički zavet o borbi protiv antisemitizma, rasizma i neonacizma. U tom zavetu je ona njega simbolično usvojila kao svog unuka.

Osim zvukova patnje u filmu „Zona interesa” nismo prešli na drugu stranu tog zida iza koga se odvija patnja logoraša, ali u tvom dokumentarcu pratimo priču Eve Mozes Kor koja je imala deset godina kada je deportovana u Aušvic i podvrgnuta nacističkim smrtonosnim laboratorijskim eksperimentima Jozefa Mengela, ali ona je taj zločin, koji oni nisu priznali, oprostila na specifičan način…

- Džonatan Glejzer u „Zoni interesa” pokušava da prikaže kako ti užasi Aušvica utiču na potomke komandanta, to se negde nazire. Glejzer je mogao da pravi film sa tom trećom generacijom, kao što je Rajner Hes u mom dokumentarcu, i onda bismo shvatili da bez obzira na to što on pokušava da se sretne sa žrtvama i osvesti tu krivicu, da je on ozbiljno bolestan čovek koji ima i fizičke i psihičke probleme. On je rasplinut, bipolaran, u čestim depresijama. A život Rajnerove porodice čini se kao nešto normalno, i to je Glejzer genijalno prikazao, „Zona interesa” je remek-delo, nikada pre nisam video bolji pristup prikazivanja zločinaca.

To je ono što ljudi ne mogu da razumeju, da je to jedna obična banalna priča u kojoj je važno da supruga Rudolfa Hesa, Hedvig, stane ispred ogledala i proba bundu za koju znamo da je doneta iz dela Aušvica koji su zvali Kanada, gde se lagerovala sva roba od ljudi koji su završavali u gasnim komorama i krematorijumima. Mi imamo tu scenu u mom filmu kada Rajner komentariše džemper koji je on nasledio od svog oca koji ga je nosio kao mali, a u međuvremenu shvata da je taj džemper pripadao jednom jevrejskom dečaku koji je završio u gasnoj komori.

Koliko god da on pokušava da se suoči sa monstruoznim zločinima njegovog dede on nikada neće uspeti da skine breme tog nasleđa sa svojih leđa. U mom filmu, na samom kraju, Eva Mozes Kor kaže da je pravi način da se to desi jedan prilično bizaran pristup - da on mora da oprosti svojoj porodici kao što je ona oprostila nacistima, ali ona ima pravo da to uradi jer ona je njihova direktna žrtva, a on nema i on na tu njenu sugestiju samo okreće glavu i to je kraj mog filma.

Ona je otišla i korak dalje usvojivš Rajnera što je neka vrsta oprosta ali i osvete kako je sama rekla.

- Ona kaže da je to za nju zapravo sjajna osveta - da ona uživa u unuku Rudolfa Hesa jer on ne može da uživa u svom unuku. Težište te teze je na onom prvom delu, a to je da je to osveta, jer ona je bila jedna personifikacija sarkazma. Evina energija se primeti u filmu ali mi je žao što nismo imali više prostora i vremena za produkciju tog filma kako bismo do kraja ušli u ličnosti Eve pa i Rajnera. Koliko god film ima slojeva, čini mi se da ih je još više bilo u tim mojim protagonistima, ali za 15 dana snimanja nije bilo realno da se sve to prikaže.

Spomenuo si termin banalnost zla koji nam izgleda monstruozno na ekranu ali čini se da ga ne primećujemo oko sebe jer „normalno živimo” dok se u brojnim krajevima sveta vode nezamislivi ratovi, a mi prolazimo neokrznuti jer samo „gledamo svoja posla”?

-Kada pričamo o banalnosti zla, mi danas stradalnike posmatramo kao problem. Mi smo na jednoj bitnoj migrantskoj ruti i posmatramo stradalnike tog rata kao problem. Nije problem u tim ljudima nego u ratovima koji se vode. Otprilike, Jevreji su krivi što ih je Hitler istrebljivao. Mi živimo u tom vremenu, samo se to čini na jedan drugi način, ništa se nije promenilo od Drugog svetskog rata, samo što niko nije stao na put tome i rekao: „Vidite, baš ovo je zlo!”. Zato je važno da se svi koji imaju talente, alate i zanate, tim temama bave što više da bi se priča širila što dalje. Ne znam koliko svojim delom mogu da postignem ali mi je važno da o tome govorim jer je to jedini način da kanališem frustraciju koju imam dok sve to gledam.

Snežana Milanović

Foto: Promo/Slobodan Šušnjević

Mamula, od logora do luksuznog hotela

Najnoviji film Aleksandra Reljića „Mamula All inclusive” koji će biti prikazan na Martovskom festivalu u Beogradu 28. marta, u takmičarskom delu za najbolji dokumentarac, kao i u bioskopu Arena 1. aprila, od čega će sav prihod ići za Nurdor, govori o pretvaranju logora Mamula, koji su vodili italijanski fašisti u Drugom svetskom ratu u luksuzni hotel. Novac može kupiti sećanje i pretvoriti mesto patnje u mesto dekadencije, kaže se u Reljićevom dokumentarcu koji je sniman u trci s vremenom da se deo istorije sačuva okom kamere. Danas već nema više ni traga zloglasnom logoru, a luksuzni hotel na Mamuli reklamira spa s natpisom „Raj u hotelu”. Može li da bude raj tamo gde je bio pakao i toliko patnje?

- Mislim da svako normalan shvata da jedno takvo mesto nije za bilo koju vrstu odmaranja i uživanja. Kako možete da uživate u večeri, fine dining-u, a znate da su tu deca umirala od gladi? Ja prosto ne mogu da shvatim monstrume koji bi u takvom mestu mogli da uživaju. Nikoga ne osuđujem kada ovo govorim, pogotovo to ne činim u filmu ali je to činjenica. S druge strane, mi smo počeli da snimamo film kada je svaka vrsta otpora tom projektu utihnula, ali tog otpora je bilo jer je gotovo 10.000 građani Herceg Novog, a to je skoro ceo grad, potpisalo peticiju protiv tog projekta. Bez obzira na sve u taj projekat se krenulo nasilno i arogantno, nije ih interesovalo šta misli javnost. Mi smo snimajući od 2017. do 2022. uspeli da uhvatimo transformaciju logora u hotelski spa-rezort, ali smo uspeli da uhvatimo i transformaciju ljudske svesti u odnosu na taj projekat jer smo film snimali iz ugla jednog logoraša koji se od samog starta nekako i pomirio s tim projektom jedino što ga je odobrovoljilo u to vreme bila je činjenica da su oni najavili da će u hotelu otvoriti i spomen-sobu za stradale u logoru ali kada je počelo da se spinuje i manipuliše s terminom logor i zatvor, on se pobunio, međutim, s druge strane, javnost je jednostavno poklekla. I mi imamo u tom filmu glavni sukob između Iva, kao preživelog, i njegovih saboraca iz Udruženja boraca koji su prihvatili i sami već počeli da govore da je to bio zatvor. To nije mogao biti zatvor ako su u njemu zatvorenici bili i bebe od osam dana - rekao je Aleksandar Reljić.