Aleksandar Reljić o premijeri dokumentarnog filma Enkel

Film „Enkel“ (Unuk) temu holokausta obrađuje kroz prizmu odnosa preživele logorašice Aušvica Eve Mozes Kor i unuka komandanta tog logora, aktivnog borca protiv negiranja holokausta, Rajnera Hesa.

„Enkel“ je premijerno prikazan na 65. Martovskom festivalu kratkog i dokumentarnog filma u Beogradu, zatim u Arena Sinepleksu u Novom Sadu, a u 2018. je imao i  značajan festivalski život, gde je osvojio nekoliko nagrada.

Na Al Džazira Balkans dok film festivalu osvojio je Program Avord, a nominacijom za berlinski Festival evropskih javnih servisa „Prix Europa“ za „Evropski dokumentarni film godine“ našao se među 25 najboljih evropskih filmova 2018. godine, potom je osvojio nagradu za „Najbolji dokumentarni film na eks-ju prostoru“na First Frame festivalu u Istočnom Sarajevu, a na Balkan Nenj Film festivalu, koji se održava u Stokholmu, dobio je specijalnu nagradu. Film je ove godine zatvorio Međunarodni festival o ljudskim pravima „Ubrzaj“ u Crnoj Gori, koji je inače revijalnog karaktera.

Pred svetsku TV premijeru autor filma Aleksandar Reljić kaže: „Teme Drugog svetskog rata su deo mog interesovanja još od klinačkih dana. Obožavao sam istoriju Drugog svetskog rata, a onda, nakon ratova na prostorima bivše Jugoslavije, to je postalo i deo profesionalne opsesije. Teme iz Drugog svetskog rata su usko bile povezane i sa onim što se dešavalo devedesetih godina na ovim prostorima. Tako da sam u celu ovu priču ušao radeći na specijalnoj dokumentarnoj emisiji „Aušvic - jugoslovensko sećanje“, koju je Radio-televizija Vojvodine emitovala 27. januara 2015.godine, na sedamdesetu godišnjicu oslobođenja Aušvica. U tom periodu, prateći razne medije, naišao sam na priču o unuku komandanta Aušvica i preživeloj logorašici, koja ga je simbolično usvojila kao svog unuka.“

U filmu na specifičan način obrađujete temu holokausta, kroz dve posebne lične priče. Koliko je bilo teško pripremiti sagovornike i kako je tekao taj proces?

- Nisam imao mnogo vremena za istraživanje, niti za upoznavanje sa sagovornicima, s obzirom na to da jedan živi u Nemačkoj, a druga protagonistkinja u Americi. U začetku ideje o snimanju, verovatnoća da uopšte snimim film je bila mala, ali su se nekako poklopile kockice kada sam ušao u kontakt sa Rajnerom, koji mi je tada rekao da bi 20. aprila trebalo da se sretne sa Evom Mozes Kor i da će zajedno ići na suđenje Oskaru Greningu, knjigovođi iz Aušvica. Dakle, sama činjenica da ćemo imati njihov ponovni susret na tlu Evrope i sama činjenica da ćemo imati tu dimenziju suđenja -  današnjeg suđenja bivšem SS pripadniku, značilo je da moramo da se ubrzamo i da imamo šansu da snimimo film. Tako da je moje upoznavanje direktno sa njima bilo na samom setu.

Šta je za vas bilo najvažnije u tom procesu sklapanja priče?

- Imao sam malo vremena za istraživanje, ali za mene je bilo najvažnije da vidim koliko je unuk komandanta Aušvica zaista stvaran, koliko je on iskren u svojoj borbi protiv negiranja holokausta i u svom ličnom procesu suočavanja sa teškim zločinima, koje je počinio njegov deda. Najvažnije mi je bilo da imam stvarne i iskrene likove i mislim da sam to negde dobio. Ono što je bilo drugačije u mom pristupu jeste da sam kroz paralelnu dramaturšku strukturu pokušavao da ispričam priču o holokaustu iz dva ugla – dakle unuk komandanta Aušvica predstavlja suprotan pol onome što je zapravo pol žrtve. On je potomak zločinca, ona je direktna žrtva. Dovesti njih dvoje u direktnu vezu je već samo po sebi bilo izazov i samo po sebi razlog za snimanje filma. Do kraja filma, u gotovo jednoj jedinoj sceni, vidimo taj njihov odnos, koji je zaista čaroban, tako da pored stravičnih priča i svedočanstava, koje smo imali priliku da čujemo kroz ceo film, kraj na neki način deluje relaksirajuće.“

Na novosadskoj i crnogorskoj premijeri gost je bio jedan od protagonista Rajner Hes. Kako biste opisali vašu saradnju tokom snimanja filma i kakav je vaš odnos danas?

- Rajner je zaista divan i zabavan čovek, a naša saradnja se za sve to vreme, tri godine, razvila u lepo drugarstvo. Bili smo na snimanju u Nemačkoj i Poljskoj, nakon toga Rajner je bio gost na novosadskoj premijeri filma u Areni u aprilu prošle godine i ono što je bilo fenomenalno je da je tada i on shvatio zbog čega smo uopšte krenuli u snimanje jednog takvog filma. Shvatio je kakva je mračna istorija i Novog Sada i same Bačke i da je deset hiljada bačkih Jevreja ubijeno 1944. godine u Aušvicu. Polovina ukupnih žrtava u Aušvicu sa prostora cele Jugoslavije je zapravo bila iz Bačke. Dolazak na Balkan je i za njega bio otkrovenje - jedno je kad sediš kod kuće u Nemačkoj i čitaš šta se ovde dešavalo, a drugo je kada se direktno upoznaš sa svim tim stvarima - i on je shvatio da je bila velika stvar što je zapravo došao i što je otvoreno govorio i protiv revizije istorije i protiv negiranja zločina.“

Interesantno je da se veliki broj mladih interesuje za film.

- Do sada smo imali ukupno tri projekcije koje su bile isključivo za mlade ljude. Te tri projekcije su bile potpuno drugačije. Jedna je bila u Novom Sadu, kao lokalna pretpremijera filma, održana u Galeriji Matice srpske za novosadske srednjoškolce, druga je bila u Bečeju, u uslovno rečeno manjoj sredini, gde je film prikazan maturantima, i treća je bila u Crnoj Gori u Beranama, u jednoj dosta ruralnoj sredini, gde su bila sjajna pitanja. Na sva tri mesta su klinci izvrsno reagovali i postavljali izuzetno pametna pitanja i dokazali na taj način da njima teme Drugog svetskograta i uopšte istorijske teme, ni na koji način nisu „pase“ i nisu daleko od njihovog fokusa. Taj film jeste važan za mlade ljude, ali je još važnije što ga mladi shvataju. To je za mene bilo veliko iznenađenje i jedno veliko priznanje, jer u dahu gledaju 82 minuta filma, a priznaćete da to nije osobina današnje mladeži.

R. T. M.