SIMULACIJA ŽIVOTA „Uslovi nisu bitni”, Ljiljane D. Ćuk

Nova knjiga Ljiljane D. Ćuk predstavlja njenu drugu zbirku kratke proze, u kojoj jednostavnim potezima ocrtava likove usamljenika, nesnađenih u simulakrumu života. Sačinjena od jedanaest priča, zbirka je uokvirena dvema sa istim junakom, piscem, pri čemu čitalac ne prati njegov razvoj, koliko razvoj tehnologije koja ga okružuje. U tom smislu znakoviti su naslovi: prva priča nosi naziv „Uredi desktop po savetima Paula Koeljaˮ, a poslednja „Uredi tekst po savetima ChatGPT-jaˮ. Mišljenje živog čoveka, ma koliko je prema uredniku Srđanu Srdiću Koeljo zapravo „guru opšte malograđanske tupoumnostiˮ, zamenjeno je veštačkom inteligencijom. U celini zbirke to, međutim, znači samo savršenije velove kojima čovek prekriva svoju percepciju stvarnosti. Odsečnim, ali ne i dramatičnim pokretima, autorka raskriva velove pred očima čitalaca, dok njeni junaci ostaju neretko ogoljeni u svojoj deluziji, bez hrabrosti i volje da progledaju i sami. 

U prvoj priči pisac svoju stvaralačku krizu ne želi da preobrodi onako kako je to jedino moguće – stvaranjem. U potrazi za inspiracijom sledi druge i bira laka rešenja, nespreman da prihvati bilo kakvu vrstu odgovornosti. Ako „biti pisac znači biti odgovoranˮ, i ako je „teško nositi dar prepun odgovornostiˮ, stvaralački integritet biva podređen imidžu, s ciljem da se svako preuzimanje odgovornosti izbegne. Na sličan način ugrožen je moralni integritet drugih junaka u zbirci Uslovi nisu bitni. Strada, pritom, i njihova autentičnost, pa oni „ne znaju ko suˮ, kruneći se i trošeći u „blaženstvu imanja tuđeg života umesto svogˮ. Jedna od najboljih priča u knjizi nosi naziv „Nikad se neće desiti nešto lepoˮ. Beznadežnost ovakvog naslova ironija je dovedena do krajnosti, budući da autorka, uprkos teškim temama koje bira, ne utapa svoju prozu u mrak i jad. Ako je u priči „sve sivo, samo je bes ljubičastˮ, u fokusu je upravo ono ljudsko što se izdvaja iz sivila. Obične životne situacije nepredvidivo pomeraju krivulju besa i opsednutosti mladića, emotivno zarobljenog u davno  završenom odnosu. I drugi junaci zaglavljeni su u protoku vremena, ponavljanju „uvek istogˮ i rutini, te je zato proza Ljiljane D. Ćuk uverljiva, topla i setna: mi svedočimo junacima koji tiho venu u svojoj svakodnevici. 

Razgovor je redak u ovoj knjizi, a reči se samo prekucavaju i brišu: na laptopu pisca, u neposlanim sms-ovima, u daktilografskom prepisu tuđih reči. U kafani je ćutanje znak poštovanja, dok u fabričkom naselju nema razgovora među supružnicima. Tišina je kao zaštitni sloj za samoobmanu, a samoobmana, za eskapistički nastrojenu čitateljku, biva „najlepši stepenik ludilaˮ. Teme kojima se autorka bavi provokativne su i aktuelne: ženski alkoholizam, emigracija mladih, smisao psihoterapije, eutanazija, homoseksualizam. To su, ujedno, i oni idejni elementi kojima autorka pristupa ozbiljno, bez površnosti koja karakteriše, na primer, usputni pomen nacionalizma. Snaga prozne reči Ljiljane D. Ćuk nije u opisima, zapletima, ili dijalozima, već u atmosferi koju čine osećanja i misli, delikatne, a oštre poput razlomljenog stakla. Tako kolebanje između maternjeg i novog, nepotpuno usvojenog jezika, zaseca u već načeti rascep ličnosti: „...nestala sam i u jeziku i to je dobra mimikrija. Ako ne mogu da se iskažem, ne postojimˮ.

Pisac u poslednjoj priči nema snage „da da svoj otisakˮ, zbog čega više i ne postoji u svom tekstu – njega piše i uređuje ChatGPT. Slične slabosti nagone i druge likove na mimikriju, sve do potpunog rastakanja i nestajanja. Uslovi nisu bitni jeste zato neadekvatan, čak ispodprosečan naslov za delo, koje se uspešno odupire dezintegraciji u samoj književnosti, dajući joj boju, svežinu i autentičnost, uz vredan otisak na našoj savremenoj književnoj sceni.  

Sanja Perić