NAŠI SUGRAĐANI: TANJA RAVLIĆ, „BENSEDINKIN SVET” NA INSTAGRAMU Važno je zaposliti ruke i glavu, bolje nego jezik

Dve decenije kasnije, tačnije pre dve nedelje, odlučuje da se (re)aktivira na društvenim mrežama, te na Instaću (kako naziva Instagram) otvara nalog pod nazivom bensedinkin_svet. Ništa to ne bi bilo čudno da njena prva video-objava, kupovina na Najlonu, nije izazvala lavinu lajkova i komentara, kao da je reč o ultra-mega-popularnoj influenserki sa debelim stažom.

– Sve je krenulo spontano i uz zezanje, zajedno sa najstarijom ćerkom Unom koja je maher za vizuelnu umetnost – priča nam Tanja, dok sedimo u njenoj dnevnoj sobi okruženi stotinama knjiga, cedeima, fotografijama, raznim figuricama, biljkama. – Prvi ril koji smo radile sa Njalona postao je skroz viralan i sve ovo baš lepo prolazi, sad mi je ekstra zabava. Mislila sam da će ovo biti interesantno samo mojim drugaricama-pletiljama i rodbini, jer koga zanima šta radi tetka od 56 godina!

Međutim, koliko nam je svima potreban makar tračak nečije energije, eksplozije boja i radosti, dokazuje upravo broj lajkova i pratilaca koje je Tanja osvojila u trenu. Iako za sada ima svega pet videa, o ovoj Novosađanki se može svašta saznati – da je umetnička duša, kreativna, vesela, da ima oca koji joj i sa svojih (samo) 90 godina pomaže kao da je još uvek mladić, da je raduju male stvari, a da lepotu pronalazi svuda oko sebe.

– Dedina podrška je jako važna u svemu ovome, jer ne samo što hoće da pomogne, nego i zna svašta da radi! Petlja oko struje, vode, ume da zida, kreči... Ja kad nešto smislim, on odmah kaže da može to da i uradi – veli naša sagovornica, dok deda mudro ćuti i pomno prati tenis.

Da se Pejo Ravlić 1958. godine nije doselio u Novi Sad (iz okoline Doboja i Dervente), naš grad bi vazda ostao uskraćen za nesvakidašnje ljudske priče. Po zanimanju je vozač, a više od 30 godina radio je u „Albusu” kao šofer svih direktora koji su se smenjivali. Međutim, prvi posao koji je imao bio je na izgradnji Žeželjevog mosta.

– Kad bih se ponovo rodio, ništa ne bih drugo bio nego vozač – veli deda Pejo, dodajući kako je svojevremeno vozio i kamion i autobus, a da je za volanom proputovao čitavu Evropu. – Inače, dvaput su o meni pisali u vašem „Dnevniku”! Prvi put kada sam pronašao pare nasred raskrsnice u Temerinskoj, a drugi put kada smo pisali peticiju da se ne sruši park koji smo sadili ovde iza naših dvorišta, kada je 12 kuća učestvovalo u sadnji 150 sibirskih brestova.

A samo kad se seti kako je sve krenulo iz inata i pletenja...

– Kad sam bila u osnovnoj školi, mama je rekla da nema šanse da ću ja da pletem i onda je proradio inat i sama sam naučila, čitajući knjige i novine. To je bila čista provokacija! Dugo godina sam plela, a onda sam prešla na tkanje, pa kad mi je to dosadilo, vratila sam se pletenju koje je tada dobilo novu dimenziju, jer sam počela preko interneta da upoznajem potpuno novi svet. Proširili su mi se vidici, videla sam kako se u svetu plete, pa sam tako i pokrenula blog – priseća se Tanja.

Osim ručnog rada, u sećanju iz školskih dana joj je ostalo i Najlon na koji je tada išla kako bi prodavala svoje stvarčice ne bi li zaradila džeparac.

– I tu ima priča pre priče... Međutim, od srednje škole pa do 2003. godine nisam išla na Najlon, a onda sam ponovo počela. Naravno, uz razna pauziranja, ali sam od pre pola godine ponovo počela aktivno da idem. Mnogo se Najlon promenio, danas je potpuno drugačija ponuda. Ali idem jer me opušta i odmara, a ne zato što mi nešto treba – objašnjava Bensedinka, dodajući da je najbolji ulov kad se ide bez pritiska, ali i da se oko brzo izoštri za takav špacirung.

Tanja je sa svojom ćerkom Unom pre četiri godine pokrenula mini-biznis – pravljenje cipelica od prave kože za bebe do godinu dana, ali i za hodanje do broja 26. Sve je krenulo od ideje da na babinama odnese poklon „da se raspilaviš”, pa je tako i nastao „Loli svet”, koji se takođe nalazi na Instaću.

Osim odeće, Tanja na ovoj novosadskoj pijaci kupuje i kojekakve drangulije kako bi menjala detanje po kući (tako da je trenutno u fazi svega što je plavo), ali da je, za razliku od opuštene šetnje po Najlonu, kasnije brisanje prašine poprilično živcira. A kad se zasiti nekih stvari, ima dve opcije pred sobom: ili ih pokloni drugima, ili lageruje na tavanu pa posle nekog vremena ponovo „reciklira”.

– Velika stvar u životu je slušati sebe, ali da to ne šteti nikome. A važno je i zaposliti ruke i zaposliti glavu, bolje nego jezik, to nije produktivno. Nisam neko ko kuka ili se žali, jer niko mi neće pomoći kao ja samoj sebi. Uživam u svakodnevnim malim stvarima, nema tu neke filozofije. Ono na šta ne mogu da utičem, ne mogu da se ljutim ni šizim, a ono na šta mogu, ja promenim. Kažem sebi: „Tanja, sredi se, nabaci osmeh broj šest, ne diži frku” i svi se misle kako bensedin dobro radi – zaključuje naša nasmejana sagovornica.

L. Radlovački