NIŠTA BEZ PRADEDE I ZEMLJE Gajići iz Bačke Palanke čitav vek se bave poljoprivredom

U posao koji iziskuje mnogo truda uključeni su svi, od najstarijih do najmlađih članova domaćinstva, a sve je počelo davno, pre jednog veka, kada je pradeda porodice volovima i konjima orao zemlju. Kako je za „Dnevnik” rekao Stevica Gajić, četvrto koleno u poljoprivrednoj tradiciji, deda je prenosio na svoje sinove znanje, veštine i ljubav prema zemlji, pa tako i on danas, zajedno sa svojim naslednicima, baštini pradedovinu. 

– Mi smo starosedeoci, moj pradeda i deda su bili iz obližnjeg sela Obrovca. U Bačkoj Palanci je u jednom momentu bilo više zemlje koja se uzimala u zakup, te je deda zato preselio. Moj otac je radio sam, a kada smo brat i ja dovoljno stasali, uskočili smo u pomoć i do danas zajedno radimo. Sada su tu i moja dva sina, mlađi ima 11 godina, ali mnogo voli kada je na njivi. Imam i ćerku, ona je završna godina veterinarske medicine, ima svoje registrovano gazdinstvo. Deda i baba su do pre par godina takođe bili aktivni, odnedavno su u penziji, ali su tu da pripomognu oko posla koji se radi kod kuće – rekao nam je Gajić.

Stočarstvom su se, kaže, bavili kroz istoriju, no poslednjih nekoliko godina više ne drže stoku. 

– Otac je krenuo u neku intenzivniju proizvodnju povrća, gajeći krompir, luk i paradajz. Uzgoj povrća je veći posao, ali veća je i dobit po jedinici površine. Nastavio sam da radim pored žitarica i povrće i zadržao sam krompir, a planovi su nam da počnemo da radimo i luk. Ubacio sam pre sedam godina i šljive, te je došlo vreme da se i voćnjak proširi – priča Stevica Gajić. 

Porodica i dalje seje pšenicu, soju, ječam, uljanu repicu, suncokret i kukuruz. Stevica se priseća da je deda radio nekih desetak hektara zemlje, otac oko 70 hektara, a brat i on su povećali površinu na oko 500 hektara, nešto lične zemlje, a ostatak je pod zakupom. Kako se posao širio, tako je i mehanizacija morala da se nadomesti, pa sad prave objekte za smeštaj izvan sela. 

Stevica Gajić podržava najavu da će od ove godine biti striktnija kontrola oko prijave gazdinstava, jer bilo je zloupotreba. Naime, oni koji daju u zakup svoju zemlju, registruju je na svoje ime, te osim novca od rente, uzimaju i podsticajna sredstva od države, koja kasnije nisu namenski trošena, što je veliki problem za ljude koji se zaista bave poljoprivredom i trebaju im te subvencije. 

– Da bismo radili tako veliku površinu moramo imati određenu mehanizaciju i zadnjih sedam godina dosta su nam išle na ruku pokrajinske i republičke mere za nabavku nove mehanizacije, jer se bez pomoći države u vidu subvencionisanih kredita i subvencija ne bi moglo. Pratili smo sve konkurse koji su izlazili i tako smo uspeli da obnovimo mašine, uzeli smo navigacije, sistem za navodnjavanje, a ćerka je preko evropskih fondova upela da kupi traktor, telehendler i slično - potvrđuje Gajić.

Domaćica Tatjana Gajić posvećena je voćarstvu i povrtarstvu. Ide na njivu, vodi radnike i radi sa njima, a pomaže oko prodaje i plasmana robe. 

– Šljive prodajemo kao konzum, za pekmez, a mi ih ne prerađujemo jer namamo tržište na koje bismo plasirali takav proizvod. Sve što proizvedemo uglavnom prodajemo od kuće ili na pijaci, a imamo i prodavnice koje snabdevamo. Mušterije već znaju i dolaze kod nas. Nije bilo lako u početku, majka sam troje dece i uglavnom su i oni stasali na njivi. Verovatno su zato i zavoleli ovaj posao i rešili da ostanu sa nama na selu  – kazala je Tatjana.

Porodica Gajić nudi i usluge u poljoprivredi, od oranja, setve, zaštite do žetve. Poseduju kompletnu mehanizaciju za te vrste usluga, a gledaju da sve te mašine nemaju praznog hoda, jer mehanizaciji brzo prolazi vek trajanja, a da bi kupio novu mašinu, stara treba da radi da bi je zaradila. 

Na njivi smo zatekli u radu Stevicinog starijeg sina Simu. On ima 21 godinu, a završio je Poljoprivrednu školu u Futogu, i sada je tehničar poljoprivredne tehnike, mehanizator.

– Ja sam već peta generacija koja se bavi ovim poslom i mnogo sam ponosan na to. Volim svoj posao, želim da budem sam svoj gazda, i ne radim za drugog. Dnevno minimum 12 sati provedem na zemlji i volim kada radim setvu, mada je za mene svaki deo posla pođednako važan. Ceo taj proces izaziva u meni posebnu vrstu ljubavi – poručio je Sima, dok je ulazio u traktor da nastavi sa pripremom zemlje za setvu kukuruza i soje. 

I. Bakmaz

Foto: F. Bakić