KEMAL GEKIĆ, PIJANISTA: Fantazija nema limite

 Svojevremeno ste, na jednom master-klasu, mladog kolegu uputili da „delo dobro nauči, a onda da se opusti i odsvira ga s mnogo mašte”. Kako se može biti maštovit unutar okvira koje zadaju partiture velikana poput Šopena i Lista? 

– Ti “ okviri”, kao i limitacije istih, nalaze se samo u glavi izvođača, ali ne i u realnosti. Partitura je istovremeno veoma precizna u onome što sugeriše, i veoma neprecizna, jer još više toga izostavlja. Ideja da se muzika kao emotivno-intelektualni ili spiritualno-akustički fenomen može opisno docarati na papiru – prilično je problematična. U tom “ nedefinisanom” prostoru, koji partitura izostavlja, nalaze se neverovatne mogućnosti za interpretatora, koji se oslanja na svoj muzički instinkt, erudiciju, ukus i, naravno, fantaziju. A fantazija nema nikakvih limita.

Na koncertu u Sinagogi izvešću većinom najpoznatije kompozicije dva gorepomenuta autora iz romantičnog perioda -  perioda kad je klavir postao to što jeste, a na kraju i prestao da bude samo klavir. Najpopularnije, najpoznatije kompozicije su takve s jakim razlogom: zato što su veoma dobre, genijalne, inspirisane - ali istovremeno one postavljaju veliki problem za izvođača - kako se odmaknuti od onog na šta smo toliko navikli i re-interpretirati ih? Kako ih pokazati u novom sjaju, izvući iz njih suštinu, revitalizovati njihov sad već umoran i ustaljeni život?

Ova pitanja su mi veoma interesantna, jer odgovor zahteva mobilizaciju izvođačkih snaga, resursa i imaginacije, to je svojevrstan izazov. Pri tome, na programu će se naći i autorske verzije kompozicija, koje se još nikada nisu čule u Srbiji.

Kao svojevrsna urbana legenda provlačila se priča da ste upravo Vi svirali klavir na legendarnoj baladi Hantersa „Love is Hell”. Da li su Vas privlačili mogući izleti ka roku, džezu..?

– Da ne kvarimo urbane legende, najbolje je da ovo pitanje za sada ostavimo otvoreno, bez definitivnog odgovora. Inače, kao muzičar, uvek sam težio ostvarenju nečeg što bih nazvao Kompletan Muzičar.  Za mene je takav kompletan muzičar bio npr. Johan Sebastijan Bah, koji je svirao sve instrumente sa klavijaturama, gudačke instrumente, lautu, a bio je i dirigent. Kao kompozitor, pisao je mnogobrojne kompozicije u raznim formama, instrumentalnu muziku, crkvenu i duhovnu muziku. Po uzoru na njega kao i mnoge druge muzičare, ja sam se usavršavao u kompoziciji, transpoziciji, improvizaciji, kao i poznavanju raznih stilova muzike. Još kao student svirao sam u slobodno vreme sa jednim rok sastavom, a kasnije bih povremeno iz zabave svirao i družio se sa prijateljima sa pop ili rok scene, kao na primer sa grupom Piloti u Ohridu ili sa Rambom Amadeusom. U Americi su mi prvi komšije Erik Klepton i Ajda Hendel, a malo dalje se nalazi plejada holivudskih zvezda, glumaca i muzičara. Skoro je nemoguće izbjeci različite uticaje u Majamiju, posebno Afro-kuban džez ( u kojem se prilično dobro snalazim) kao i mnogobrojne druge stilove.  U slobodno vreme sam slušao i muziku različitih nacionalnih pravaca, poput narodne muzike Mongolije, a u poslednje vreme me sve više interesuje i muzika sa prostora bivše Jugoslavije, kao i sve što je uticalo na stvaranje naše kulture.

 U kojoj meri Vas i dalje intrigira proces komponovanja? Vaš autorski opus je sad već ozbiljan, ali mnoga od tih dela još niste javno izveli. 

– Moj odnos sa kompozicijom kao procesom je započeo jako davno, kad sam bežao iz škole da bih komponovao u prirodi. Kasniji fokus na interpretaciju i izvođaštvo je usporio i omeo taj interes, ali ga nikad nije uspeo potuno ugasiti, tako da sam tokom godina pisao i izvodio kadence za klavirske koncerte i napisao niz transkripcija( List: Totentac, Prokofjev: Romeo i Julija, Musorgski: Noć Sv.Ivana na Golom Brdu itd) koje sam sve izvodio i na koncertima. Tu je bilo i dosta originalnih kompozicija, koje sam uglavnom držao u tajnosti, i samo izuzetno bih izveo neke od njih na koncertima. Takođe sam pisao muziku za balet baziran na Danteovoj Božanstvenoj komediji ( bio sam zadužen za Pakao). Balet je naručen od strane Fondacije Dante Aligijeri u saradnji sa poznatim igračem Sergejem Polunjinom, povodom 700-godišnjice Danteove smrti, i izveden je 2021. u Raveni.

Tokom 2020.  godine bio je planiran koncert u Novom Sadu, gde su se na programu,  pored drugih savremenih autora, nalazile i moje kompozicije, ali je, nažalost, bio otkazan zbog kovid-19 restrikcija. Tek, ova godina bi trebala biti prekretnica, jer ću na KotorArt Festivalu u avgustu prvi put izvesti koncert posvećen isključivo mojim kompozicijama.

 Posle toliko vremena provedenog na koncertnom podijumu, da li Vam je danas možda bliži studio?

– Ništa ne može zameniti živu koncertnu situaciju, živi zvuk koji se stvara na licu mesta, i kontakt sa publikom. Moja profesija obuhvata dva ekstrema: monastičku izolaciju, introspekciju u kojoj se dešavaju otkrivanja muzike, i krajnje ekstrovertnu fazu javnih izvođenja, gde se ta otkrića podele s publikom. 

Kad bih to uporedio s biljkom, onda bi izolacija bila korenje, koje se ne vidi jer je pod zemljom, ali koje crpi vitalnu snagu i minerale iz nje, obrada materijala bi bila  stabljika, a koncertno izvoženje bi bilo cvet, kruna svega. U ovom sistemu upoređenja, studijski, eksperimentalni rad bi se odnosio prema koncertu slično kao što se razglednica odnosi prema nekom lepom pejzažu- daje nekakvu ideju, ali se ne može uporediti sa iskustvom uživo.

 Često se kaže da na vrhunsko izvođenje publika može da reaguje ili burnim aplauzom, koji zagluši poslednje tonove, ili potpunom tišinom. Koje je Vaše merilo? 

– Iskusio sam i jedno i drugo mnogo puta. Nikada neću zaboraviti tišinu nakon mog izvođenja Listove Sonate u Tokijy 2005, kao ni eksploziju aplauza nakon Berliozove Fantastične simfonije u Čikagu 2017. Dok je reakcija publike izraz nečega što je proživljeno za vreme koncerta, što je veoma značajno, ona ipak nije merilo umetničke, interpretativne vrednosti samog događaja. Ovo je jedno zamršeno estetičko-sociološko pa čak i filozofsko pitanje, koje nećemo moci  rešiti u okviru ovog intervjua . Mogu samo da kažem da sam sretan kad publika i ja zajedno kreiramo nezaboravne trenutke.

M. Stajić