REZON: Patriotsko gubljenje nezavisnosti

Više Vučiću valja ova i ovakva opozicija od svih miliona potrošenih u kampanji. Kad njih narod čuje i vide šta rade, Vučić im dođe kao inkarnacija Vilijama Gledstona, Čerčila i De Gola zajedno. Nema sumnje, trebalo je da odu u Strazbur, u sedište Evropskog parlamenta. Kako bi Srbi inače znali na šta su sve spremni? Trebalo je i da se usvoji rezolucija kojom se na preklinjanje srpskih političara traži da EU ukine finansijsku podršku narodu Srbije. Takva rezolucija neće promeniti ništa osim što će dodatno afirmisati negativan odnos građana prema opoziciji.

Šta Srbi znaju, uprkos nastojanjima bolonjskog procesa da im anestezira mozak? Američki Indijanci su gotovo izumrli u želji da budu svoji i nezavisni. Bendžamin Frenklin, Tomas Džeferson, Džon Adams i ostali očevi američke nacije rizikovali su živote u želji da se osamostale, da bi Velika Britanija prestala da se meša u američke stvari. Ušli su u rat s moćnom britanskom imperijom da bi samostalno odlučivali o svojoj sudbini. Za slobodu i samostalnost u odlučivanju žrtvovali su se Simon Bolivar, San Martin i drugi libertadoresi. Mahatma Gandi, Nelson Mandela. Srpska opozicija predstavlja čisti unikat u svetskoj istoriji i politici. Ona moli strance da njihovoj zemlji oduzme samostalnost.

Za četiri dana u Marićevića jaruzi biće obeleženo 220 godina od podizanja Prvog srpskog ustanka. Je li se iko od njih zapitao, zbog čega je poginuo Sinđelić? Hajduk Veljko, Stanoje Glavaš? Za šta je život položio Tanasko Rajić i ostali heroji Drugog srpskog ustanka? Za šta se žrtvovao major Dragutin Gavrilović? Šturm? Stepa Stepanović? Mišić? Petar Bojović? Jesu li Dis i Milutin Bojić dali živote da bismo 110 godina od izbijanja Prvog svetskog rata ponovo molili jednu novu formu Austrougarske da nam dozvoli da živimo?

Oni rezonuju da su rezolucijom oslabili Vučića, a zapravo su sami slabiji nego što su ikad bili. Veruju da su obelodanili istinu o njemu, a zapravo su obznanili istinu o sebi. Posle najnovijeg istupa, njih više ne cene ni stranci.

Šta piše u famoznoj rezoluciji? Parlament osuđuje odsustvo medijskog pluralizma tokom predizborne kampanje, dezinformacije i obilje neetičkog i pristrasnog medijskog izveštavanja. Saglasan sam. Osim starih, i pravosnažno demantovanih afera, u medijima u vlasništvu jednog srpskog tajkuna i američko-britanskog investicionog fonda nije bilo ni jedne jedine pozitivne vesti o Vučiću i Vladi. Kažu da pod Vučićem postoji stalna erozija slobode medija zaboravljajući činjenicu da je Dragan Đilas kao gradonačelnik Beograda bio suvlasnik dnevnog lista i vlasnik marketniške kompanije koja je kontrolisala celokupan novac u oglašavanju, u privatnom i javnom sektoru. Kao i da su u vreme vladavine današnje opozcije novinari izvođeni na preki sud, kao u ratno doba, zbog kritike njihove politike. Kažu da pristupne pregovore treba nastaviti samo ako Vučić napravi takva izborna pravila koja će omogućiti sigurnu pobedu opozicije. U suprotnom će Srbiji obustaviti pristup evropskim fondovima. Ne treba da čekaju, novac mogu da obustave odmah. Nema izbornih pravila koja Đilasa mogu približiti narodu. I obrnuto. Apostrofira se zastrašivanje građana. Prihvatam. Kad opozicija javno iz Skupštine Srbije i preko svoja 24 medija preti da će otpustiti sve građane koji su dobili posao u vreme SNS-a i da će srušiti sve što je izgrađeno u njihovo vreme, to predstavlja više od zastrašivanja.

O neobjektivnosti rezolucije govori i činjenica da se EP nije izjašnjavao o huliganskom razbijanju Skupštine grada i da razbojništvo izjednačava s protestom. Posmatajmo etimološki, semantički, leksički, semiotički, protest ne podrazumeva akt nasilja. Protest je verbalni i fizički izraz neslaganja, bez upotrebe sile. Kad se upotrebe kamenice, šipke i cigle, to više nije protest, to je varvarizam. Postavlja se jedno interesantno pitanje, kad bi građani EU koji se sve češće bune protiv svojih vlada polupali sedište EP u Strazburu i EK u Briselu, da li bi govorili o protestima, ili bi ih definisali drugačije?

Trudio sam se da iznađem određeni stepen popustljivosti prema njihovim ljudskim slabostima. Gramzivosti. Neuljudnosti. Moralnom kukavičluku. Vlastohleplju. Etičkom siromaštvu. Političkom praznoverju. I nisam uspeo. Žudnja za vlašću toliko snažno zaokuplja njihove misli. Ona je neugasiva strast. Mračni nagon. Nasušna potreba. Težnja svih težnji. Opsednutost onemogućava delikatno promišljanje. Ona ne zna za oprez. Niti mudrost. Njen jedini cilj je zadovoljenje. Po svaku cenu. Po bilo koju cenu.

Nema ničega korisnog za narod u podršci poslanika Evropskog parlamenta žalbama opozicije. Da bi što lakše ostvarili svoje interese oni podstiču predstavnike država kandidata da opsedaju strazburske i briselske kuloare i da se kao na aukciji nadmeću ko će više oklevetati svoje građane i svoju državu.

Reći će da su oni u Evropskom parlamentu branili demokratiju. Da su to uradili iz moralnih razloga. Da je njihov čin patriotizam. Da je to za spas Srbije. To je veoma neobjektivno i moralno vrlo rastresito tumačenje. Tvrde da su sve to radili jer imaju nepobitne dokaze o krađi na izborima. I nadaju se da će sada, nakon rezolucije, moći da pobede. Oba zaključka su pogrešna. Ne postoji mogućnost da na izborima pobedi onaj koga neće građani. I, drugo, izborna pobeda ne može da bude dar iz inostranstva. Pobeda se ne poklanja. Ona se osvaja. Za pobedu se ne moli. Niti može da se kupi.

Zato ću im dati jednu besplatnu lekciju iz političkog pi-ara. Da bi ostvarili povoljniji ishod na bilo kojim izborima umesto prezrenja prema svojoj državi i narodu, moraju pokazati minimum uljudnosti i dobronamernosti. Kad umesto politike koja se gubi u lavirintu zamršenih i besmislenih žalbi, pritužbi, protesta i denuncijacija ponude politiku progresa. Kad umesto politike koja utočište pronalazi u koristi stranaca delegiraju politiku koja obzebeđuje dobrobit svog naroda.

Milorad Bojović (autor je stručnjak za odnose s javnošć)