REZON Spomenik Mariji Tereziji, epitaf pogrešnih namera

Akademija, u kojoj su najpoznatija lica Aleksandra Jerkov i Balša Božović, predlaže da se u Novom Sadu podigne spomenik habzburškoj carici Mariji Tereziji. Kažu da nam je Marija valjala više nego iko. Da je ona Novosađane i sve vojvođanske Srbe napravila ljudima. A Novi Sad gradom. Kažu i da nas je razumela bolje nego mi sami sebe. Da nam je bila naklonjena kao majka. Da je cenila što Novosađani rado idu u habzburšku vojsku, ratuju za interese carevine, i omogućavaju punjenje bečkih riznica opljačkanim evropskim, vojvođanskim i novosadskim resursima. Da nas je volela do zadnjeg vojnika na frontu s Turcima.

Apsurdnoj ideji o spomeniku ugnjetavaču, iz čijeg smo se zagrljaja s mukom istrgli, veliku pažnju poklonio je značajan broj medija naklonjenih zapadnim, pre svega američkim vrednostima i poimanju slobode. Levim liberalima je Amerika oduvek simbol demokratije. Simbol uzvišene slobode, koji su uvek pogrešno tumačili i razumeli. U američkom duhu nema ničeg podaničkog. Malo koja nacija se toliko diči svojim slobodarstvom i suverenitetom kao Amerikanci.

Akademija Aleksandre Jerkov hvali se da je pokrenuta uz podršku ambasade, čitaj Vlade Sjedinjenih Američkih Država. Potpuno je nevažno kakva je podrška u pitanju, važno je nešto drugo. Sjedinjene Američke Države nastale su proglašnjem nezavisnosti od Velike Britanije, koja je današnjim Amerikancima obezbedila brodove, izgradila gradove, puteve i ostalu infrastrukturu za pljačku resursa s američkog kontinenta i punjenje kase u Londonu. Na sličan način kao što je Habzburško carstvo gradilo puteve, naselja i drugu infrastrukturu da bi moglo da pljačka Vojvodinu i ostatak Evrope. Nezamislivo je da danas neki Amerikanac, ili Amerikanka, bili republikanci ili demokrate, konzervativaci ili liberali predlože da se podigne spomenik britanskom kralju Džordžu Trećem. Naprotiv! Svi građani Sjedinjenih Američkih Država ponose se svojom Deklaracijom o nezavisnosti, Ratom za nezavisnost, svojom istorijom i svojom slobodom. Mada za nju 1748. nismo vodili rat, nego smo je kupili za 80 hiljada forinti, za nas Novosađane povelja slobode ima značaj koji za Amerikance ima pravni akt iz Filadelfije, kojem se u čast 4. jula širom SAD prave najveličanstvenije priredbe i proslave.

Amerikanci su podigli brojne spomenike Džordžu Vašingtonu, Tomasu Džefersonu, Bendžaminu Frenklinu, Džonu Adamsu, Filipu Livingstonu, Rodžeru Šermanu, autorima Deklaracije. I drugim borcima za slobodu. Ali nikada nisu pravili proslave i spomenike u čast onih od kojih su se puškom odvojili. Naprotiv, u julu 1776. srušili su velelepnu statuu kralja Džordža, koja je 1770. bila postavljena u Bouling stritu u Njujorku.

Svi građani SAD ponose se svojom Deklaracijom o nezavisnosti, Ratom za nezavisnost, svojom istorijom i svojom slobodom. Mada za nju 1748. nismo vodili rat, nego smo je kupili za 80 hiljada forinti, za nas Novosađane povelja slobode ima značaj koji za Amerikance ima pravni akt iz Filadelfije

Regionalna akademija za razvoj demokratije, za razliku od svojih američkih uzora, umesto slobode ceni potlačenost. Umesto ponosa poniznost. Umesto budućnosti prošlost. Da je ideja o spomeniku vladarki carstva iz čijeg stiska su se Srbi izvukli posle viševekovnih težnji samo marketinška udica i politička provokacija, ne bi vredelo trošiti vreme na njenu demontažu. Ne bi imalo veze čak ni to što su je lansirali baš kad Novosađani slave dan grada. Međutim, njihov predlog je više od kortikalne iritacije. Više od palanačkog pamfletizma. On počiva na stvarnom uverenju da je Srbima bilo bolje dok su bili tuđe sluge, nego sada kada su svoji gospodari.

Multikulturalizam habzburškog carstva bio je lažan. Kao i u svakoj imperiji. Kao i američka briga o Indijancima i imigrantima. Ulaganje u obrazovanje, o kom govori Aleksandra Jerkov, imalo je sasvim drugu pozadinu i nameru. Nije imalo tendenciju da prosvećuje Srbe, već je bilo usmereno na brisanje srpskog indentita i njihovo pretvaranje u iskrene i poslušne Habzburgovce.

Džon Dejvi sasvim ispravno tvrdi da nema koristi od vraćanja u prošlost niti od ideja koje u sebi nemaju ničeg progresivnog. On predlaže da snagu inteligencije treba iskoristiti da se zamisli budućnost koja je projekcija poželjnoga u sadašnjosti i za pronalažnjenje sredstava za njeno ostvarenje.

Novi Sad više nije varoš. Nije palanka. I stalno podsećanje na njegovu varošku istoriju nije korisno. Niti plodonosno. Novi Sad teži da bude velegrad, koji je  sušta suprotnost duhu palanke. To ne predstavlja tendenciju da ima 10 miliona stanovnika. Već jednostavnu težnju da njegovi građani žele da uživaju u istim dobrima koja su dostupna građanima razvijenog sveta. Žele isto što imaju Njujorčani, Londonci, Parižani. Progresivno promišljanje o ličnom napretku predstavlja vrhunac slobode.

Zato je ideja da se Mariji Tereziji podigne spomenik višestruko retrogradna. Sve koristi koje nam je darivala bile su osmišljene isključivo radi unapređenja prihoda bečkog ćesara, što bi rekao narodni guslar, kog se predlagači gnušaju. Sve što je milo ćesaru ne mora biti milo narodu. Sloboda koja je rođena 1. febuara 1748. potvrđena je 9. novembra 1918. i potom 1945. Novi Sad nema vremena da razmišlja o željama nekadašnjeg tuđeg carstva. Novi Sad samostalno gradi svoju budućnost. U Srbiji, koja samostalno odlučuje o svojoj sudbini. I nema cara, niti poglavara, iz bilo koje strane države, čijem se spomeniku ili milosti treba radovati.       

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću