REČ KRITIKE Sosuke Nacukava: Mačak koji je spasao knjige

Japanski pisac Sosuke Nacukava (1978) svojom prvom knjigom „Božiji medicinski zapisi“ postigao je veliki uspeh, pokupivši više prestižnih japanskih književnih priznanja, a roman je dobio i filmsku ekranizaciju. „Mačak koji je spasao knjige“ je njegov drugi roman, i već je preveden širom sveta, što nije veliko iznenađenje jer je u pitanju knjiga laka za čitanje, sa prepoznatljivom pitkom začudnošću kakva odlikuje dobar deo savremene japanske književnosti, bar od onih koje uspeju da dospeju na liste bestselera. 

Glavni lik Rintaro je tihi i povučeni srednjoškolac koji posle smrti dede, koji mu je bio jedina porodica, mora da nauči ne samo kako da živi sam, ili kako da se nosi sa gubitkom, već i da se pozabavi sumornim životno-praktičnim posledicama svoje tragedije – kao na primer šta da radi sa nasleđenom knjižarom antikvarnicom. Usred Rintarove krize, u knjižari se pojavljuje mačak koji govori, sa dosta ozbiljnim zahtevima za glavnog lika – da zajedno spasu knjige od onih koji ih ne cene dovoljno. 

Nije teško pogoditi zašto je i ova knjiga imala uspeha izvan Japana, i gotovo bi se moglo reći da spada u odličan dokaz „meke moći“ Zemlje izlazećeg sunca – ovo je tipičan prijemčivi fantastični zaplet kakav se može naći u popularnim mangama i animama (japanskim stripovima i animiranim filmovima) na koje je dobar deo evropske publike navikao, samo što je u „Mačku koji je spasao knjige“ on upakovan u čist tekst. Visoka kontekstualnost japanskog jezika, koja često traži kratke, jednostavne rečenice, očitava se i ovom prevodu prevoda (s engleskog), pa je tekst krajnje neposredan i jednostavan. Ovo je svakako daleko od začudnog, introspektivnog magijskog realizma Murakamija, ili čak lirske magije običnog gradskog života Hiromi Kavakami, ali i dalje poseduje prepoznatljivi diskretni šarm ljubavi prema svakodnevici i „malom“ ljudskom životu, na koji smo navikli u japanskoj književnosti tako često posutoj mono no aware-om, odnosno tradicionalnom poetikom koja pronalazi lepotu u prolaznosti „obične“ svakodnevice.

Nastasja Pisarev