BIOSENS RAZVIJA UREĐAJ ZA DETEKCIJU GENETSKI MODIFIKOVANOG BILJNOG MATERIJALA Portabl GMOmetar za njivu i trpezu

Projekat, koji finansira Fond za nauku u okviru Zelenog programa saradnje nauke i privrede, u fokusu ima četiri poljoprivredne kulture - soju, kukuruz, pšenicu i uljanu repicu. 

Detekcija GMO je u našoj zemlji od izuzetne važnosti, budući da prema aktuelnoj zakonskoj regulativi, nije dozvoljena ni proizvodnja ni distribucija genetski modifikovanog biljnog materijala. Jer, ovde se radi o izmenama genetskog materijala „biljke od interesa” tehnikama genetičkog inženjeringa, a pre svega unosom „stranog” gena koji omoguđava introdukciju željene osobine – bilo da se radi o otpornosti prema pesticidima i insekticidima ili povećanju prinosa.  

I dok se o GMO soji puno i zna i govori, pogotovo zbog činjenice da je ona dominantna na američkim i južnoameričkim poljima, činjenica je da se itekako mogu genetski modifikovati i kukuruz, pšenica i uljana repica. Samim tim postoji rizik da na naše tržište dospeju i ovakve „dorađene” kulture. Naravno, moguće je kontrolisati uvoz, ali samo donekle, jer se ipak sve svodi na slučajno uzorkovanje  materijala, koji se onda šalje u laboratorije referentne za detekciju GMO. Takav pristup zahteva dosta i vremena i ulaganja.   

– Trenutno u Srbiji ne postoji način za brzu, terensku proveru, na nivou samog genetičkog materijala, da li se radi o GMO ili ne. Uređaj koji razvijamo treba to da omogući. Očekujemo da ćemo na taj način značajno olakšati rad poljoprivrednicima, inspekciji, carinicima i drugim učesnicima u lancu snabdevanja, kao i krajnjim korisnicima proizvoda – kaže za „Dnevnik” dr Ivana Gađanski, viši naučni saradnik u Biosensu i rukovodilac projekta LABOUR.

Suština je dakle u tome da se razvije biosenzor koji bi bilo moguće koristiti direktno na polju, i pri tome da bude brži i u osnovi toliko jednostavan da može da ga koristi svaki poljoprivrednik – odnosno da neće biti neophodno prethodno laboratorijsko iskustvo. I to ne samo koristeći seme, kako je to sada najčešće, nego i druge delove posmatrane biljke, poput lista ili cveta. Procene su da bi, budući da ne zahteva komplikovane laboratorijske uslove, rezultat mogao da se dobije za manje od pola sata, a možda i brže. 

Biosens razvija sve elemente tog budućeg uređaja, koji će sadržati delove u kojima se DNK tj. genetički materijal, umnožava metodama molekularne biologije, dok će se beleženje i očitavanje rezultata vršiti putem biosenzora od inovativnih nanomaterijala, kao što su grafen i makseni. Inače, čitav ovaj proces može se uporediti sa, na primer, detekcijom nivoa šećera u krvi. 

Ono što je takođe od izuzetnog značaja, metode koje Biosens razvija u okviru ovog projekta mogu se kasnije primeniti i, recimo, za detekciju patogenih organizama u vodi, hrani, zemljištu, a potencijalno i za razvoj testova za izazivače zaraznih bolesti, kao što je npr. korona virus. Takođe, mogu se prilagoditi i za primenu u kontroli sledljivosti proizvoda. 

U prvoj fazi projekta, koja je sada u toku, razvija se tzv. dokaz koncepta koji treba da dovede do formulisanja radnog prototipa uređaja - što se označava nivoom tehničke spremnosti u rangu 3-5. U sledećem koraku bi Biosens, u saradnji sa partnerom iz industrije, aplicirao za drugu fazu razvoja tj. za podizanje nivoa tehničke spremnosti, odnosno za proizvodnju uređaja i, konačno, njegovu  komercijalizaciju.

Miroslav Stajić