KRITIKA: Slava tumačenju književnosti - „Stereografski prostori pisanja”, Snežana Savkić

I knjige ostalih pisaca, kojima autorka poklanja pažnju u svojim ogledima i studijama, takvog su sadržaja da treba biti kadar izdržati čitanje i razumeti simbole poruka, odoleti književnm ukrštenicama, enigmatikama, šemama lavirinata. ili nemoćno, kako mudri kažu, sesti dušom na kandilo. Jer (Pavić, Damjanov, Pajić...) neprekidno prepliću elemente realnog i fantastičnog, čineći realno fantastičnim a fantastično realnim (kao i mnogi drugi pisci, ali ni približno na njihov način). U tom preplitanju ovih struktualnih sadržaja leži sugestivna draž knjiga koje autorka vešto tumači. Stvarnost u ovim ruopisima pomerena je u svet poetske simbolike i višeznačajnu moć Jezika, pa je tako njena pripovedačka intonacija dobila impresiju sverealnog ali i svefantastičnog. Na njihova uspešna poigravanja u romanima, pričama, sve vreme maštovitiji čitalac kao da je u potrazi za obrnutim smislom uspele književne igre autora o kojima je u knjizi reč. Sada moramo da se setimo neponovljivog Umberta Eka koji je govorio „kako postoje dve vrste pisca: oni koji se obraćaju svojoj ciljnoj grupi i oni ozbiljni, koji prave svoje čitaoce“. Definititno, autorku ove uspešne zbirke ogleda interesuju pisci koji prave svoje čitoce. Sve nam se čini da su najuspeliji u tome upravo pomenuti Pavić, Damjanov, Pajić. Za njihove knjige možemo reći da su oblikovane  i kao svojevrsni poetski sanovnici koji  ujedinjuju i objedinjavaju skriveno prisustvo vremena u svemu (po tom pitanju pođednako su uspešni), njegovo sveprisustvo, istinu njegovog kruga, kao što je istina jedinstva kruga, npr. rađanja i umiranja. Njihovi prozni zapisi satvoreni su od niske eksplikativnih slika, čas halucinantnih, čas meditativnih, uspelih po svojoj afektivnoj obremenjenosti i po preplitanju svega onoga na šta romanopisci upućuju imaginaciju. Njihova pripovedanja nijednog trenutka ne odbacuju sopstvene slike, slike koje tvore, talože i ulančavaju, ali i usložnjavaju pokretljivost značenja tako da se od čitalaca prosto zahteva da se izbore i sa  rečenicama koje su od prvog do poslednjeg slova, odnosno tačke, ispunjene pregustim smislovima. Autorka studiozno navodi primere, mnogo bi nam prostora bilo potrebno da pojasnimo gde, kako i na koliko vešt način to čini. Da ne pominjemo silne metafore u zapisima koje se piščevim naumima neprestano rasprskavaju, a da sve vreme Jezik ostaje  u središtu njihovih uzbudljivih književnh svetova. Jezik je ono što obogaćuju, obnavljaju, ističu, i nesebično, svoja doznanja dele sa čitaocima. Bitno je to da autorka savršeno uspelim svojim tumačenjima primorava čitaoce njihovih romana da ih ponovo iščitavaju.

   Potpunoj uspelosti zbirke „Stereografski prostori pisanja” doprinelo je i trajno „prisustvo“ u njoj slova o stvaralaštvu Save Damjanova, pa tako i njega samog, bilo kroz istraživanja i opažanja autorke, ili njegovog samog razmišljanja o književnosti kakva je prezentovana u ovoj knjizi. Damjanova, moćnog istraživača Jezika i moći pisane reči, godinama klanovi (ne)pisaca pokušavaju da sklone sa svetla glavne pozornice naše književne zbilje i nezbilje, ali ne uspevaju. Neshvatljivo je (mada nikada nije kasno), tek sada čitam roman „Istraživanje savršenstva”. Naravno, zahvaljujući Snežani Savkić koja je svojom knjigom itekako doprinela slavi tumačenja književnosti.

Milan R. Simić